Svakodnevno se susrećemo sa semaforima, ali retko kada o njima razmišljamo.
Svi znamo da semafori služe za organizaciju saobraćaja i bezbednost na raskrsnicama, ali da li ste se ikada zapitali zašto su signali baš crveni, žuti i zeleni? Iako nam je njihova svrha poznata, poreklo izbora ovih boja i njihova istorija nisu opštepoznati.
Kratka istorija semafora
Pre 1900-ih, potreba za semaforima gotovo da nije postojala. Međutim, kako su gradovi postajali sve naseljeniji, transport raznovrsniji, a broj smrtnih slučajeva u saobraćaju rastao, potreba za signalom koji bi poboljšao protok tranzita na prelazu, postala je veoma očigledna, piše Mental floss.
Na početku nije bilo ničega. U Americi početkom 20. veka, vozači su morali da dele put (tada još neasfaltiran) sa trolejbusima, biciklima, kolima, pešacima, konjima i vozovima. To nije bilo ni bezbedno ni održivo. Legenda kaže da je bejzbol tim „Los Angeles Dodgers“ dobio ime jer je „izbegavanje“ (dodging) trolejbusa bilo uobičajen i opasan deo svakodnevnog života u tom gradu.
Ubrzo su policajci bili stacionirani na raskrsnicama u velikim gradovima (Njujork, Detroit, Klivlend, Los Anđeles i Čikago) kako bi upravljali saobraćajem. Na prepunim raskrsnicama zakrčenim raznim vidovima prevoza, to je bio izuzetno težak posao.
Ideja za sistem saobraćajnih svetala potekla je iz drevnog sistema signalizacije zvanog semaforske zastavice, koji je prvo primenjen na železnici. Inženjer železnice Dž.P. Najt (J.P. Knight) prvi je dizajnirao i instalirao saobraćajni signal u Londonu 1868. godine, koristeći samo crvena i zelena svetla na gas.
Godine 1912., policajac iz Solt Lejk Sitija, Lester Vajer (Lester Wire), izumeo je prvi električni semafor u Sjedinjenim Državama, iako je zahtevao da njime ručno upravlja policajac. Nekoliko godina kasnije, Džejms Houg (James Hoge) patentirao je automatski električni saobraćajni signal (prvi put korišćen u Klivlendu), koji je i dalje imao samo dva svetla.
Inovacija Gareta Morgana (Garrett Morgan) iz 1923. godine, potpuno automatski semafor sa tri boje, označila je prekretnicu za bezbednost. Ovaj izum pomogao je da se broj smrtnih slučajeva u saobraćaju smanji. Ali, od svih mogućih kombinacija boja, zašto su inženjeri izabrali baš crvenu, žutu i zelenu?
Zašto baš crvena, žuta i zelena
Odluka o korišćenju ove tri boje podjednako je zasnovana na psihologiji i praktičnosti.
Crvena
Crvena boja univerzalno simbolizuje opasnost, što ju je učinilo očiglednim izborom za signal „stani“. Psihološki, ova boja ubrzava rad srca i izaziva osećaj opreza, efikasno privlači pažnju. Njena velika talasna dužina takođe omogućava da se vidi sa veće udaljenosti nego druge boje.
Žuta
Dodavanje žute boje donelo je veliku promenu. U početku, sa samo crvenim i zelenim svetlima, vozači gotovo da nisu imali upozorenje pre nego što bi morali da se zaustave, što je izazivalo naglo kočenje. Vozači bi ubrzavali kroz raskrsnice kako bi izbegli nagli prelazak sa zelenog na crveno. Žuto svetlo je uvedeno da obezbedi preko potreban prelaz, dajući svima upozorenje da uspore i bezbedno napuste raskrsnicu.
Zelena
Korišćenje zelene boje za „kreni“ datira iz ranih železničkih sistema, gde je služila istoj svrsi. Ova tradicija se prenela na semafore. Psihološki, zelena donosi osećaj smirenosti i sigurnosti, signalizirajući da je bezbedno nastaviti dalje. Ljudsko oko je prirodno osetljivo na zelenu svetlost, što nam omogućava da je lako uočimo sa bilo koje udaljenosti.
Federalna uprava za puteve je 1935. godine zvanično standardizovala crvenu, žutu i zelenu kao obavezne boje za sve semafore.
Iako ih uzimamo zdravo za gotovo, semafori igraju važnu ulogu u našoj bezbednosti, bilo da smo za volanom ili prelazimo ulicu pešice. Bez ovih signala, raskrsnice bi bile haotične i opasne.
Još uvek nema komentara.