Ako bi neko juče slučajno zalutao u Arenu, mogao bi da pomisli da prisustvuje velikom narodnom zanosu. Ako bi ostao duže od pet minuta, shvatio bi da gleda logističku operaciju u kojoj je odlučujuću ulogu imao transport.
Nije to nova praksa, to je skoro industrija kojoj je glavni proizvod publika. Autobusi su dovozili ljude sa svih strana, kilometri parkiranih vozila, jer kad ponestane entuzijazma, oni ga dovoze.
Zvanično 30.000 unutra, još toliko napolju. Nezvanično, taman koliko treba da kamera ne pokaže baš sve. Snimano je pažljivo, sa iskustvom. Nema praznih kadrova, nema širokih planova koji bi otkrili da energija ne može da se dovuče autobusom. Mase je bilo, ali uz energiju đaka koji krišom viri na sat čekajući samo kad će tetkica da pritisne zvonce za kraj.
Bila i estrada. Vesna Zmijanac, žena čija se politička filozofija može svesti na jednu rečenicu: “važno je biti uz vlast i onda nemaš problema.” I to je možda najiskreniji politički program koji smo čuli poslednjih godina. Ipak, njena ćerka i zet su na drugoj strani, uz studente.
U jednoj anketi majka moli da je ne snimaju. Sin joj je „tamo negde“. Na protestima. Na drugoj strani istorije.
Pevao je i Bane sa ekipom Garavog sokaka, benda koji danas ide gde god ima trake za sečenje. Otvaranje puta, pumpe, trotoara, nije bitno. Ako ima makaza, ima i Baneta.
A tu je bila i Nadežda Biljić, podsetnik da u zemlji gde se privatni život emitovao uživo na nacionalnoj frekvenciji granica između zabave i javnog poniženja odavno ne postoji.
I na kraju standardni ritual. Aleksandar Vučić, predsednik svih nas, od naših porodica do kućnih saveta i države, izlazi i ponavlja mantru za uterivanje straha: svi nas napadaju, svi hoće da nas nema.
Ali, srećom, tu je on. Ako ne pobedi, nema države. Ako ode, nema nas. Država svedena na jednu ličnost i jednu rečenicu: ili ja ili ništa.
Pa, ok. Mogu se dovući ljudi, mogu se naduvati brojke. Mogu se i organizovati pevači, bajkeri, navijači. Može se uvežbati i kadar i scenografija. Ali vera se ne vežba. Ili je imaš ili nemaš. Tu logistika i novac ne pomažu mnogo.
Ne možete se sakriti majka koja se boji kamere. Ne mogu se sakriti deca koja su „na drugoj strani“. Ne može se sakriti navodnih 30.000 ljudi od kojih većina jedva čeka kraj skupa. Ne može se sakriti ni isplata za dolazak i vernost.
Uprkos želji organizatora skupa i ponosnim tvrdnjama po paradržavnim i državnim medijima, to baš i nije bila neka uverljiva demonstracija snage. To je bila demonstracija kontrole. Skup podrške pretvoren u kolektivni radni zadatak. Za one koji žele, ali i za mnoge koji moraju.
Još uvek nema komentara.