Heroina Anastasija Vujić: „Volela bih da ostane svest da svako može da pomogne“

Anastasija Vujić iz Beograda je mlada volonterka i studentkinja Fakulteta organizacionih nauka, koja već godinama kroz akciju „Naše malo – za dečiji osmeh“ posećuje bolesnu decu u bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i školama za decu sa poteškoćama u razvoju. Obilazi više ustanova, donosi poklone, slatkiše, igračke, školski pribor, ali pre svega vreme, razgovor i osmeh. Deca u tim trenucima, prema njenim rečima, na nekoliko sati postanu samo deca koja se raduju.

Dobila je priznanja „heroina godine“ od delegacije EU i „Dečji podvig godine“, kao i nagradu „Svetislav Milić – mladima od srca“, za humanitarni rad i mirnu borbu za ljudska prava. Planira da nastavi humanitarni rad, možda osnuje i fondaciju. Za Naš portal priča o trenutku koji joj je promenio život i od kog ne planira da odustane.

Ideja da pokrene čitavu akciju došla je potpuno spontano.

„Kada sam, kao dvanaestogodišnja devojčica, dobila novogodišnji paketić, shvatila sam da meni taj poklon znači malo, a da bi nekome drugom mogao da znači sve. Prvi odlazak u bolnicu bio je težak, ali i presudan – sećam se tišine hodnika, pogleda dece i tog osećaja da sam na pravom mestu, iako mi je srce lupalo jače nego ikada“.

Anastasija, za Naš portal, kaže da joj je taj trenutak promenio život.

„Promenio me je iz korena. Tada sam shvatila da ne moram da budem velika da bih činila velike stvari. Od tog dana, pomaganje više nije bilo povremeni gest, već način na koji gledam svet i ljude oko sebe“.

Pokloni za decu, samo su uvod u nešto više, bolje i veće.

„Deca najčešće žele pažnju. Žele da ih neko sasluša, da se igra sa njima, da im posveti vreme. Pokloni su samo povod – ono što ih zaista raduje jeste osećaj da nisu zaboravljeni“.

Izazovi sa kojima se susreće tokom volontiranja su brojni. Više su emotovne prirode, nego organizacione.

„Kada sagledavam sve, zapravo je najlakše organizovati paketiće ili pronaći pomoć, ali je najteže nositi se sa pričama, pogledima i sudbinama dece i njihovih roditelja“.

„Postoje trenuci kada izađem iz bolnice sa osmehom na licu, a sa knedlom u grlu, jer neke slike ostanu zauvek. Izazov je i naučiti kako da ostanem jaka pred njima, a da pritom ne izgubim svoju emociju. Sve ostalo se nekako uvek reši“.

Na mlađu verziju sebe gleda sa nežnošću.

„Ta devojčica nije znala šta pokreće, ali je znala da je to ispravno. Danas joj zahvaljujem jer me je naučila empatiji i hrabrosti“.

Kada se otvore vrata bolničke sobe, jedino o čemu misli je zbog koga je tu.

„Nikada nije lako i uvek podsetim sebe da sam tu zbog njih. U meni se pomešaju strah, odgovornost i želja da im budem oslonac i razlog za osmeh“.

„Zaboravim na sav svet spolja, jedino što postoji za mene tada je sam taj trenutak i oni“.

Nakon svake posete deci, ne postoji način da se odmah vrati svom životu kao da se ništa nije desilo.

„Gotovo svaka poseta deci na onkologiji ostavi me u tom stanju. Dok sam tamo, trudim se da budem jaka i vedra, ali kada izađem, shvatim da sam upravo bila sa decom koja nemaju luksuz da razmišljaju o sutrašnjem danu kao mi ostali. Tada mi je teško da se smejem ili bavim svakodnevnim stvarima, jer u meni ostane svest koliko smo mi zapravo nezahvalni za ono što je nečiji san, a to je samo što smo zdravi“.

Roditelji bolesne dece često imaju pogled koji je teško zaboraviti.

„Taj pogled govori sve – strah, nadu, iscrpljenost i zahvalnost. To je pogled koji vas nauči koliko su male stvari zapravo velike“.

U svetu koji često slavi „glasne uspehe“, ona je izabrala tiho i dugotrajno davanje. Nije da nikada nije pomislila da prestane.

„Bili su neki teški trenuci kada sam mislila da više ne mogu da podnesem da gledam njihov bol i da to što radim ne pravi razliku u njihovom životu“.

„Dogodilo da me je jedna majka pozvala i tražila da joj pošaljemo zajedničke slike koje smo napravili sa njenom ćerkom, i na naše pitanje kako je njena ćerka sada, ona je odgovorila moja ćerka je preminula, ali to je jedina slika na kojoj se ona nasmejala. I dan danas razmišljam često o tome i koliko god da mi je teško što nisam mogla da promenim kraj njene priče, drago mi je da sam uspela da ulepšam bar jednu od poslednjih stranica“.

Priznanja koja je dobila za svoj rad nisu bila nagrada, već odgovornost.

„Doživela sam ih kao obećanje koje sam dala sebi i deci, da ću se još više truditi, biti prisutnija i uraditi više nego do tada. Nisam ih osetila kao pritisak, već kao podsetnik da ono što radim ima smisla i da ne smem da stanem“.

Studira menadžment i vodi akciju koja zahteva ogromnu organizaciju, ali i emociju.

„Bolnice me uče da liderstvo nije u planovima i tabelama, već u prisutnosti. Tamo učim kako da slušam bez potrebe da imam odgovor, kako da budem oslonac i kada nemam rešenje, i kako da vodim primerom, a ne autoritetom. Fakultet me uči strukturi, ali me bolnice uče ljudskosti, a bez nje nijedno liderstvo nema smisla“.

Volela bih da ostane svest da svako može da pomogne. Da ljudi ne čekaju „veliki trenutak“, već da reaguju srcem. Takođe bih volela da ljudi razmišljaju da možda baš taj jedan momenat i osmeh na koji će da zastanu može da promeni nekome ceo život.

Kada bi danas ispred nje stajala neka dvanaestogodišnjakinja koja želi da pomogne, ali se plaši da nije dovoljno jaka ili važna, bez razmišljanja, bi joj prenela tadašnja osećanja.

„Rekla bih joj da ni ja nisam znala da sam jaka u trenutku kada sam počela. Nisam imala plan, ni sigurnost, imala sam samo osećaj da treba nešto da uradim. Snaga i važnost ne dolaze pre prvog koraka, već posle njega. Dovoljno je da imaš srce koje vidi druge i hrabrost da pokušaš. Sve ostalo se nauči putem“.

Kada se sve kamere ugase, pokloni se podele i Anastasija ostane sama, vrati joj se osećaj smisla.

„Ti mali trenuci, pogledi, kratki razgovori i osmesi koje podelimo ostanu sa mnom mnogo duže nego bilo koji poklon ili fotografija. To je tiha potvrda da sam bila tamo gde sam bila potrebna. I to je nešto što ne može da se pokaže, ali se nosi sa sobom svaki dan“.

Anastasija Vujić nije heroina koje traži pažnju, već hrabra devojka, koja svakodnevno bira iznova. Njeni odlasci u bolnice, domove i škole nisu samo humanitarne posete, već susreti u kojima se vraća vera u ljudskost. Ona nas podseća da najveće promene često počinju malim gestovima. U svetu koji često zaboravlja najranjivije, ona je dokaz da empatija nije slabost, već snaga koja nekome menja život.