Kada crtež stane uz indeks: Ilustracija Lole Marinković obišla svet i postala vizuelni oslonac studentima

„Pratila sam dešavanja u Srbiji i studentski pokret, iz dana u dan, kako ljudi izlaze na ulice i stavljaju svoje fakultete i svakodnevni život na pauzu da bi se borili za ono u šta veruju. Kada sam videla da i dijaspora organizuje okupljanje u Torontu, znala sam da želim da budem tamo“, priseća se Lola Mrinković, devojka iz Kanade, dana kada je nastala poruka, ali i crtež koji je danas simbol jedne generacije – „Podrška ne zna za granice“.

„Htela sam da pokažem na najjednostavniji način da, iako smo fizički daleko, naša ljubav i podrška ipak stižu do Srbije“.

Nije mogla da zamisli da će crtež, nastao u njenom podrumu, postati prepoznatljiv simbol i vizuelni oslonac ljudi u dijaspori.

„Ni malo! Napravila sam taj crtež koji je opisao moje osećanje i podršku prema Srbiji, bez ikakve ideje šta će iz njega nastati“.

Kada je videla reakcije okoline shvatila je koliko svi dele tu istu ljubav i podršku, i da jedna poruka spaja mnogo više od samo naše dijaspore u Torontu.

„Toronto je bio samo jedan grad od mnogih u dijaspori koji je slao tu istu poruku: da podrška ne zna za granice. Vratila sam se kući posle protesta, pokrenula Instagram profil, i krenula da pravim isti koncept za svaki grad u dijaspori koji se uključivao“.

„Onda su počele da stižu fotografije ogromnih transparenata, majice, bedževi, nalepnice, cegeri, kape, sve sa mojim crtežom i tim istim rečima: da podrška ne zna za granice“.

„Mislim da sam tada shvatila da crtež više nije samo moj, i da su ljudi u njemu prepoznali svoja osećanja. To mi je verovatno najlepši deo cele ove priče“.

Kaže da njena kreativnost stanuje u njenoj duši, negde između onoga što oseća, i onoga što ne može da objasni rečima. Oduvek je volela da stvara, bilo kroz crtanje ili muziku.

„Nekada je osećanje previše jako da bih ga objasnila u nekoliko rečenica. Kada se to desi, uvek mi je lakše da ga pretvorim u nešto kreativno. Tada ne moram tražiti savršene rečenice, mogu samo da nacrtam ili odsviram ono što mi je negde duboko u duši i odmah znam da sam rekla ono što sam želela“.

„Podrška ne zna za granice“ je verovatno najbolji primer toga, kaže Lola.

„Odrasla sam okružena ljudima kojima su bake, deke, rođaci i ostatak porodice bili blizu, dok su moji bili hiljadama kilometara daleko. Još je teže objasniti osećaj kada gledaš te iste ljude koje voliš bezuslovno kako se bore za ono u šta veruju i znaš da bi, da si tamo, stajala pored njih“.

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

1 / 5

„Meni je bilo lakše da nacrtam Toronto, Srbiju, i srca koja ih povezuju. Jedan crtež i jedna rečenica rekli su ono za šta bi mi trebalo mnogo više reči“.

A onda, sasvim slučajno, crtež prestane da bude samo lična stvar i postane opšti šablon na protestima i ekranima.

„I dalje mi je pomalo sve nestvarno, ali sam i mnogo zahvalna. Vidiš nekoga koga nikada nisi upoznao,  kako drži tvoj crtež. Onda vidiš majicu. Onda stigne slika iz drugog grada, pa iz druge države, pa sa druge strane sveta“.

„Tada sam shvatila da ovo je mnogo veće od samo mene, i to mi je najlepši deo svega“.

Život između dva sveta

„Pronašla sam srpsku zajednicu koju do tada nisam imala. Odrasla sam oko sat vremena od Toronta, među ljudima koji često nisu ni znali gde je Srbija. U školi, deca u mom razredu bi je mešali sa Sirijom ili Sibirom. A meni je Srbija istovremeno bila dom. Tamo sam provela leta, tamo mi je skoro cela porodica, kod kuće sam govorila srpski, slavila drugačiji Božić, i jela sarmu, pasulj, kiflice i burek. Imala sam taj ceo drugi svet koji ljudi oko mene nisu uvek mogli potpuno da razumeju“.

„Kroz ova okupljanja sam prvi put stekla prijatelje iz dijaspore kojima ništa od toga ne moram da objašnjavam“.

„Upoznala sam ljude sa svih strana sveta. Sa svakom osobom sa kojom sam razgovarala ili sarađivala, bilo da su u pitanju crteži, akcije, bedževi, medalje, knjige ili nešto sasvim drugo, videla sam istu stvar. Ljubav, podršku, veru u mlade i studente“.

„Svako od nas ima nekoga tamo ko mu nedostaje, nekoga za koga brine, i deo sebe koji je ostao vezan za Srbiju. I mislim da mi je to od početka bio najveći kompliment“.

Medalje sa posebnim značenjem

Lola je uradila i dizajn medalja za bicikliste koji su vozili do Brisela, to iskustvo je bilo posebno, a odgovornost velika.

„Kada su mi se javili sa idejom da uradim dizajn medalje za bicikliste,  bila sam presrećna što su baš meni dali tu priliku i ukazali toliko poverenje. Svako srce na medalji predstavljalo je jedan grad kroz koji su biciklisti prošli na svom putu za Strazbur. Naravno da sam osećala odgovornost. Oni su prešli toliki put, toliko ljudi ih je pratilo i dočekivalo, i znala sam da će na kraju njihovog puta svakome od njih ta medalja biti oko vrata“.

„Doček sam gledala onljan iz Kanade. To mi je bilo neverovatno. Gledala sam kako jednom po jednom stavljaju oko vrata medalju koju sam ja nacrtala“.

„Ja sam bila samo jedan mali mali deo njihovog ogromnog poduhvata“.

Devojka koja obožava japansku hranu, ali ne može da zamisli život bez domaće sarme. Krase je i tri uzastopna odlaska na Kupusijadu.

Jjutra ne počinje bez kafe, a slobodno vreme ispunjava igranjem golfa, putovanjima i onim autentičnim kanadskim ledom na kojem strastveno trenira ringette (sport sličan hokeju na ledu).

Složi Rubikovu kocku za manje od 30 sekundi.

Samostalno naučila sviranje gitare, klavira. Omiljena muzika joj je Zdravko Čolić.  (koga je slušala na koncertu u Kragujevcu 2021.)

E to je dvadesetšestogodišnja devojka, rođena 2000. godine, koja je 2022. završila studije programiranja sa sporednom matematikom, a danas živi na sat vremena vožnje od Toronta i radi kao programer za jednu od najvećih kanadskih telekomunikacionih kompanija. 

Devojka koja je svojim talentom i crtežom premostila sedam hiljada kilometara i spojila dve obale.

To je Lola Marinković.

A njena podrška koja ne zna za granice je svakako njena porodica, kao i prijatelji.

„Oni su bili moja prva podrška koja ne zna za granice, i razlog zbog kog je ovo sve počelo“.

Posebno mi je ostalo u sećanju kada sam, za Sretenje, čula kako su moje bake i deka u Kragujevcu  dočekali studente. Znala sam da bih, da sam tamo, bila sa njima.

Njene ilustracije su našle mesto i u knjizi „Birajte reči“. Njen rad ne ostaje samo digitalni trag na Instagramu, već postaje trajni dokument jedne generacije.

„Najlepši trenutak je došao nekoliko meseci kasnije. Bila sam u Srbiji, u Kragujevcu, i ušla sam u Lagunu gde sam videla „Birajte Reči“ na polici. Uzela sam knjigu, otvorila je, i našla svoje ime i crteže. Stajala sam u Srbiji i držala u rukama nešto što sam nacrtala skoro 7500 kilometara daleko, u Kanadi. Tada mi je došlo do glave dokle je sve ovo stiglo“.

Zajedništvo bez granica

Lolina priča objašnjava kako jedna dobra ilustracija ponekad kaže više o stanju duha društva nego stotine sati televizijskih debata.

„Moj crtež nije bio komplikovan. Oblik Toronta, Srbija, dosta srca i pet reči, ali ljudi su u tome odmah prepoznali nešto svoje. Nije bilo potrebno dodatno objašnjenje. Neko u Torontu, Beču, Cirihu, Parizu, Sidneju ili bilo gde drugde mogao je da pogleda crtež i razume osećaj iza njega“.

I pored svega što je doživela, iskrena je Lola…

„Bez razmišljanja bih sve to menjala za realnost u kojoj ovi crteži nisu morali da nastanu“.

„Ako moji crteži jednog dana ostanu kao uspomena na ovaj period, volela bih da predstavljaju zajedništvo koje se tada stvorilo. Koliko su ljudi, bez obzira na to gde žive, uspeli da se povežu i pruže podršku jedni drugima“.