Peške od Banje Luke do Hilandara: Božidar Damjanović pomaže ugroženim porodicama
Mladić iz okoline Banje Luke sprema se za podvig koji pomera granice fizičke i mentalne izdržljivosti. Božidar Damjanović 15. marta kreće iz rodnih Branešaca na hodočašće dugo više od hiljadu kilometara, a cilj mu je da stigne do manastira Hilandar. Svaki njegov korak ima širi smisao. U saradnji sa humanitarnom organizacijom „Srbi za Srbe“, Božidar prikuplja sredstva za socijalno ugrožene višečlane porodice i samohrane majke iz Republike Srpske i Srbije.
Božidarov put je nastavak unutrašnje transformacije koja je počela pre godinu dana. Motivaciju je pronašao u želji da ličnu promenu usmeri ka opštem dobru, jer je shvatio da težak životni period može da postane polazna tačka za velika dela.
„Osetio sam da treba da podnesem žrtvu i da se zahvalim za sve što sam dobio. Na takvom putu čovek se dosta promeni na bolje. Shvatite koliko vas srećnim čine sitnice koje, zbog ubrzanog života, danas niko i ne primećuje. Iako je fizički naporno, život nakon ovakvog iskustva postaje mnogo lakši i lepši.“
Ovo nije prvi put da Božidar testira svoje granice zbog drugih. Njegovo prethodno pešačenje do manastira Ostrog, koje je imalo za cilj pomoć malom Ognjenu i drugim ugroženim porodicama, bilo je svojevrsna priprema za ovaj, tri puta duži put, do Svete Gore. Ta iskustva naučila su ga da fizička snaga, iako važna, nije presudna.
„Svakodnevno se bore za naš narod i motivišu nas da krenemo tim putem. Želim da osvestim ljude da se probude, da ne okreću glavu od tuđe muke. Postali smo sebični i gledamo samo svoja posla dok muka ne zakuca na naša vrata. Svako od nas može da se odrekne kutije cigareta ili nekoliko kafa kako bi nekome ulepšao bar jedan dan.“
Logistika jednog ovakvog poduhvata je surova. Božidar planira da pređe, u proseku, 40 kilometara dnevno, mada će teren i smeštaj diktirati i rute od 60. Ide potpuno sam, bez pratnje, oslonjen isključivo na sopstvene noge i snagu volje. Kroz prethodno putovanje naučio je lekciju, koja se ne uči u teretani. Suočio se sa otvorenim ranama na stopalima i opasnostima u nenaseljenim planinskim predelima.
„Kada se čovek odluči na ovakav put, prepreke su svuda. Često ostanem bez vode ili zavoja, dešavalo se da zalutam u šumi. Jednom me je navigacija odvela na planinu na 1100 metara nadmorske visine, gde 15 kilometara unaokolo nije bilo naselja, a kasnije sam saznao da su neki delovi bili pod minskim poljima. Bol je najlakši za podneti u poređenju sa psihološkim iskušenjima.“
Fizički bolovi su, priznaje Božidar, neizbežni. Seća se trenutaka kada od bolova nije mogao da stane na noge, pa je do toaleta u smeštaju išao na kolenima. Kaže da se na takvim putovanjima dešavaju stvari koje nauka teško objašnjava, a kada telo otkaže, pojavi se neka nevidljiva snaga koja vas gura napred.
„Ljudi nisu svesni koliko je ovo zahtevno. Tu ne postoji muškost ni hrabrost, suze su mi često išle od bolova. Jednom sam na 50 stepeni ostao bez vode na deonici od 20 kilometara. Kada sam osetio da ću pasti u nesvest, ugledao sam pored puta polupraznu flašu vode koja je možda tamo stajala godinama. Morao sam da je popijem da bih preživeo. To su trenuci koji vas ponize i promene“.
Danas nije lako pomiriti duhovni mir sa potrebom da se misija promoviše na društvenim mrežama. Božidar planira da snima svoj put kako bi animirao što veći broj ljudi da pomognu, svestan da je digitalna prisutnost važna za uspeh humanitarne akcije.
„Jako je teško izbalansirati mir koji vam je potreban sa brojnim porukama i pozivima. Teško je ostati ponizan dok vas ljudi gledaju kao heroja, a vi se zapravo borite sa sopstvenim mislima i greškama. Ali, cilj je veći od mene – želim da te videe vidi što više ljudi kako bismo prikupili sredstva za one kojima je to najpotrebnije”.
Kada stigne do Hilandara, imaće jednu misao: zahvalnost.
„Prvo ću se zahvaliti što mi je data snaga da ne odustanem, a onda i svim ljudima koji su verovali u mene. Ako neko pomisli bilo šta loše o ovome što radimo, to je znak da nam je svima potreban povratak na pravi put. Naše malo nekome znači sve“.
Njegova poruka je da je krajnje vreme da se, kao društvo, vratimo pravim vrednostima i zajedništvu, jer samo tako možemo da činimo velika dela.
Još uvek nema komentara.