Politički zatvorenici 21. veka: Od aktivizma do zatvorske ćelije
Postoje države u kojima se novinari štite, i postoje države u kojima novinari nose šlemove. U ovoj drugoj, ako je verovati iskustvu Ivana Bjelića i Lazara Dinića, šlem nije metafora nego deo osnovne opreme, kao kamera i rezervna baterija. Samo što baterija služi da zabeleži stvarnost, a šlem da je preživiš.
Priča Ivana Bjelića i Lazara Dinića nije svedočanstvo o jednom napadu niti o pojedinačnim pritiscima već precizan presek sistema u kome granica između novinarstva i aktivizma postaje neodrživa, a institucije sve češće izostaju tamo gde bi morale da deluju.
Pogledate celu emisiju, nastavak teksta ispod priloga:
Njih dvojica pripadaju generaciji mlađih novinara i aktivista koji su izveštavanje sa terena pretvorili u direktno učešće od ekoloških protesta i lokalnih inicijativa, do praćenja izbora u sredinama u kojima su tenzije najizraženije. Upravo tu, na terenu, počinje i kontinuirani pritisak, informativni razgovori, prekršajni i krivični postupci, medijske kampanje i, na kraju, fizičko nasilje.
Bjelić otvoreno odbacuje formulaciju da nih dvojica „smetaju državi“, insistirajući da je reč o političkoj vlasti, a ne o državi kao takvoj. Ta razlika nije samo retorička , ona ukazuje na osnovnu tezu njihovog iskustva, institucije su formalno prisutne, ali suštinski ne funkcionišu kao zaštita građana.
Dinićev slučaj dodatno radikalizuje tu sliku. Optužen za rušenje ustavnog poretka, proveo je sedam meseci u pritvoru. Njegov opis zatvorskog iskustva lišen je dramatizacije, ali upravo zato deluje snažnije, sistem koji te označi kao „političkog“ ne mora nužno da te ubedi da si kriv, ali te primorava da se prilagodiš pravilima preživljavanja. Informacioni vakuum, izolacija i konstantan pritisak postaju deo svakodnevice.
U tom kontekstu, incident u selu Šarbanovac kod Bora 29. marta za lokalne izbore predstavlja kulminaciju. Tokom praćenja izbora, grupa maskiranih napadača fizički je nasrnula na novinare, pokušavajući da im oduzme opremu i spreči dokumentovanje. Bjelić je pretučen, dok je Dinić, bežeći, završio u reci Timok, gde je sustignut i brutalno prebijen. Prebijanje je trajalo dok pod pritiskom napadača Dinić nije morao da izgovori „Aca predsednik“.
To nije politička izjava, to je refleks. Instinkt za preživljavanje u zemlji u kojoj politički slogan može da zameni reč „dosta“. Dinić to i potvrđuje, u takvim situacijama nema ideologije, samo biologije. Pitanje nije šta misliš, nego kako da ostaneš živ.
Napad je, prema ocenama novinarskih udruženja, imao elemente pokušaja ubistva.
Posebno uznemiruju detalji koje iznose, organizovanost napadača, komunikacija putem video-poziva tokom samog incidenta, kao i tvrdnje o identifikovanim učesnicima i dokazima koji su predati tužilaštvu. Uprkos tome, epilog izostaje, napadači su i dalje na slobodi.
Tu se otvara ključna tačka njihove priče, ne radi se samo o nasilju, već o reakciji sistema na nasilje, preciznije, o njenom izostanku ili čak uticaju. Prema njihovim rečima, policija i tužilaštvo ne koriste dostupne mehanizme, što stvara prostor za dalju eskalaciju. U takvom ambijentu, pretnje, uključujući i pretnje smrću, postaju svakodnevne i očekivane.
Istovremeno, njihov javni profil ih čini vidljivim metama, ali i relativno zaštićenim u poređenju sa onima koji nemaju pristup medijima. I upravo tu leži najvažnije, ako su ovakvi slučajevi mogući kada postoje snimci, svedoci i javnost, postavlja se pitanje šta se dešava u situacijama koje ostaju van fokusa.
Njihova iskustva ukazuju na prelazak sa političkog pritiska na direktnu fizičku silu, naročito u lokalnim sredinama. Kako sami navode, kada sistem više ne može da kontroliše narativ isključivo kroz medije i institucije, pojavljuju se „terenski mehanizmi“, neformalni, ali efikasni.
Zato njihova priča nije izuzetak, nego ogledalo. Ne govori samo o tome šta se dešava novinarima koji „smetaju“, nego i o tome šta se dešava društvu koje na to pristaje. Jer, kako i sami sagovornici primećuju, granica između pritiska i anarhije je tanka. A kada institucije prestanu da budu kompas, ljudi počnu sami da ga traže.
I tada više nije pitanje ko je novinar, a ko aktivista. Pitanje je ko je sledeći.
Još uvek nema komentara.