Bivša haška istražiteljka za Naš portal: Presudu vođama OVK Vučić može da iskoristi u predizbornoj kampanji
Bivša istražiteljka Haškog tribunala u timu za istraživanje vođstva Nevenka Tromp kaže za Naš portal da prvostepena presuda vođama Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), kao i glorifikacija haškog osuđenika Ratka Mladića, daje predizbornoj kampanji predsednika Srbije Aleksandra Vučića vetar u leđa pošto omogućava Beogradu da se vrati temi Kosova s pozicije institucionalnog trijumfa.
Tromp, koja je i predavač na evropskim studijama Univerziteta u Amsterdamu, u intervjuu za Naš portal navodi da će presuda Tačiju i drugima biti iskorišćena kako bi se ponovo insistiralo na Kosovu kao srpskoj teritoriji.
Naš portal: Kako komentarišete presudu?
Apsurdno je govoriti o klasičnoj pravnoj analizi ove presude, jer ovaj sud, zbog svog isključivo političkog karaktera, nikada nije funkcionisao kao pravna institucija. Nedostatak njegovog pravnog legitimiteta povezan je s onim što ja zovem njegovim „istočnim grehom“: sud je začet s primarnim političkim ciljem – da diplomatski pacifikuje, odnosno udovolji Srbiji.
Zapad je računao da će ustupci Srbiji dovesti do nastavka dijaloga Beograda i Prištine, tj. da će Srbija priznati nezavisnost Kosova, s jedne strane, i do dogovora o statusu asocijacije srpskih opština, tj. o modelu samouprave, s druge.
Zapad je time ignorisao lekcije iz devedesetih, kad su ustupci Slobodanu Miloševiću po istoj logici pacifikovanja samo povećavali njegovo samopouzdanje i teritorijalne apetite.
Naš portal: Kako vidite period koji je obuhvaćen presudom, od marta 1998. do 20. juna 1999. godine?
To razdoblje obuhvatalo je vreme zločina u jurisdikciji MKSJ. Haško tužilaštvo optužilo je osam srpskih funkcionera – trojicu političara, trojicu oficira Vojske Jugoslavije i dvojicu oficira MUP. Za isto razdoblje MKSJ je optužio šestoricu komandanata OVK.
Najviša kazna koju je MKSJ ikad izrekao srpskom zvaničniku za Kosovo jeste 22 godine zatvora, i to Nebojši Pavkoviću – čoveku za kojeg je sud utvrdio da je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP) čiji je cilj bio nasilna promena etničke strukture cele pokrajine. Nakon žalbe kojom je smanjena kazna zatvora, Đorđeviću je ostalo 18 godina, Šainoviću 18, Lukiću 20 i Lazareviću 14 godina.
Dvojica optuženih u suđenju Ljimaj i drugi na MKSJ su oslobođeni optužbi, dok je Haradin Bala pravosnažno osuđen za ubistvo i zlostavljanje pritvorenika u logoru Lapušnik na trinaest godina zatvor. U predmetu Haradinaj i drugi, dvojica optuženika oslobođena su optužbi, dok je Lahi Brahimaj u prvostepenoj presudi 2008. godine osuđen na šest godina zatvora za okrutno postupanje i mučenje u logoru Jablanica.
Žalbeno veće je 2010. godine, zbog propusta da se obezbedi iskaz svedoka, ukinulo deo presude i naložilo delimični obnovljeni postupak upravo po tačkama optužnice za koje je Brahimaj ibio osuđen. Po presudi obnovljenog suđenja iz 2012. godine sva trojica optuženih – Haradinaj, Balaj i Brahimaj – oslobođena su svih preostalih optužbi. Ali šestogodišnja kazna iz prethodnog suđenja za Brahimja je ostala.
Pravni narativ koji proizlazi iz ovih postupaka upućuje na to da OVK nije delovala kao centralizovano integrisana vojna struktura, već kao decentralizovana mreža organizovana kroz regionalne operativne zone oblikovane lokalnim autoritetom.
Presuda i protiv Bale i Brahimaja nisu ih povezala sa zajedničkim zločinačkim poduhvatom, već se njegova osuda temeljila isključivo na njegovom individualnom krivičnom ponašanju. To je znači vleika razlika s MKSJ presudama u donosu na presude u slučaju optuženika iz Srbije. Njima je presuđeno za UZP.
U predmetu Tači i ostali, KSC je u prvostepenoj, znači po još nepravosnažnoj presudi Tačiju i Krasnićiju izrekao po 25 godina zatvora, Veseliju 18 godina, a Selimiju 13 godina – sva četvorica su najavila žalbu, tako da ove kazne još nisu konačne.
Za poređenje, u dva zasebna predmeta protiv OVK komandanata, gde je žalbeni postupak već okončan, SVK je Salihu Mustafi pravosnažno izrekao 15 godina, a Pjeteru Shali 13 godina zatvora. Ali to ove presude izdvaja od MKSJ presuda komandatima OVK, je da je u svih šest presuda potvrđeno postojanje UZP na nivou OVK.
Znači, komandatima OVK je za razliko od MKSJ presuda komandatima OVK, presuđeno za postojanje UZP na nivou OVK. Isto tako su dobili više kazne – doduše još uvek nepravosnažne – nego srpski optuženici na MKSJ. To je jedan od razloga što su reakacje na Kosovu ovako masovne, jer je to shvaćeno kao kriminalizacija njihovog oslobodilačkog rata i nezavisnosti Kosova.
Naš portal: Šta će biti sa zločinima koji su se desili nakon 20. juna 1999. godine i da li će za njih ikad iko odgovarati? Recimo, nestanak novinara sa Kosova, trgovina organima u slučaju „Žuta kuća“
Ovo pitanje polazi od pretpostavke da se „trgovina organima“ zaista dogodila i da „Žuta kuća“ krije neke strašne tajne.
Dik Marti je s tom pričom izašao 2010, samo dve godine nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. „Trgovina organima“ trebala je da posluži delegitimizaciji nezavisnosti Kosova. Marti je započeo taj proces upotrebivši megafon Skupštine Saveta Evrope.
Ta priča promenila je odnos prema prirodi rata na Kosovu kroz demonizaciju lidera OVK i dovela u pitanje i Kosovo kao nezavisnu državu. Bilo je dovoljno sudova koji su se time mogli baviti, ali nijedan nije: MKSJ je te glasine istražio već 2003. i zaključio da nema dokaza; Karla del Ponte, koja ih posle iznosi u memoarima, imala je sve instrumente da to dokaže dok je bila tužiteljka, a nije; da je bilo ikakvih indicija, Milošević bi ih sigurno upotrebio u unakrsnom ispitivanju svedoka – a nije, čak ni prema Shukriju Buji, svedoku Tužilaštva; jedna radna grupa nazvana SITF nakon Martijevog izveštaja ponovno je zaključila da nema dokaza; i na kraju, iako se u mandatu KSC poziva na Martijev izveštaj, ni u jednoj optužnici nema krivičnog dela „trgovine organima“. Tu se ta priča završava.
Ono što je ključno: onima koji su tu priču plasirali ona je itekako odgovarala, jer je demonizovala kosovske Albance i OVK, usporila proces bilateralnih priznanja Kosova kao države i, preko osnivanja SVK, istovremeno dala Srbiji veliku priliku da rehabilituje svoju ulogu u ratovima devedesetih, relativizujući vlastitu odgovornost za rat 1999. godine.
Što se tiče zločina posle 20. juna 1999. i nestalih osoba – to je problem koji traje decenijama, sličan onom između Hrvatske i Srbije oko sudbine žrtava iz Vukovara. Ali i tu se treba naglasiit da je u tom broju nestalih na Kosovu najveći broj iz redova Kosovskih Albanaca, pa onda Roma i Srba.
Naš portal: Većina zvaničnika Kosova, ali i međunarodne zajednice, mišljenja je da Tači i ostali nije trebalo da budu osuđeni. O tome javno govore. Podseća li Vas to na zvaničnike Beograda, kada je reč o osuđenim raznim zločincima koji su ratovali na strani SRJ?
Radi se o sasvim različitim primerima. Na Kosovu postoji paradoks – da bez Tačija i njegove otvorenosti prema saradnji s međunarodnom zajednicom ovog suda ne bi ni bilo. To je i razlog zašto političari s Kosova komentarišu presudu kao nepravednu i za to traže odgovornost svojih međunarodnih partnera, jer smatraju da je međunarodna zajednica izneverila njihovo poverenje i njihovu spremnost na saradnju i kompromise.
Sud je tu ulogu Tačiju u osnivanju suda naveo u svojoj presudi kao olakšavajući faktor za visinu zatvorske kazne. Sud formalno beleži da mu se kazna ublažava jer je bio ključni faktor u omogućavanju da ovaj sud uopšte bude osnovan. Poređenja radi, tranziciona pravda na Kosovu ima svrhu da održi razvoj Kosova kao nezavisne države i da od strane Kosova ne preti eskalacija niti prisvajanje teritorija susednih država.
S druge strane, način na koji se Srbija nosila i nosi sa svojom ratnom prošlošću ima potpuno drugačiju pozadinu. Srbija je uvek osporavala legalnost i legitimnost MKSJ, ali je na kraju u političkom smislu jako dobro prošla. Uprkos tome, nakon zatvaranja MKSJ počinje razdoblje negiranja i apologetike za sve presuđene zločine srpskih počinilaca. Posle faze negiranja iz najviših državnih redova započeo je proces glorifikacije haških osuđenika, što se zorno manifestovalo i nakon smrti Ratka Mladića 27. avgusta 2026. godine, te načina na koji je sahranjen u Beogradu.
I sada, sa ovom presudom liderima OVK, svedočimo trećoj fazi – fazi trijumfalizma. Srpski zvaničnici sada mogu sa trijumfom da gledaju na ove presude SVK jer su uspeli da preusmere pravni narativ u svoju korist. Ono što zabrinjava jeste pitanje šta sledi posle ove faze trijumfalizma. Vraća li se Srbija na ekspanzionističku politiku po istim ideološkim linijama kojima je započela svoje osvajačke ratove devedesetih godina?
Zvanični Beograd nikada nije odustao od svojih ratnih teritorijalnih ciljeva prema Republici Srpskoj. Srbija se isto tako nikada nije pomirila sa gubitkom Kosova, a planovi za njegovu podelu i dalje su aktuelni. Međunarodna zajednica vidi Beograd kao politički centar iz kojeg se mogu ponovo rasplamsati sukobi i borba za teritorije.
Naš portal: Hoće li međunarodna zajednica osuditi takve izjave kosovskih zvaničnika?
Međunarodna zajednica – osobito države Kvinte – oseća se saodgovornom za ovo što se događa na Kosovu nakon izricanja presude u slučaju Tači i ostali. Države Kvinte nisu neutralni posmatrači – obavezale su se baviti administrativnom upravom posleratnog Kosova, pa su mesecima pre presude diplomate slale poruke kosovskim političkim predstavnicima i civilnom sektoru da prihvate presude suda ili barem pričekaju pravosnažnu presudu. Masovni protesti zato nikoga nisu mogli iznenaditi: na njih se pripremalo mesecima, ako ne i godinama.
Kada je međunarodna zajednica formirala ovaj sud, za njih je politički deo bio završen, i sud je kao institucija dalje radio sasvim drugom dinamikom. Oni koji su ga osnovali mogli su očekivati sve moguće ishode – od oslobađajućih presuda do visokih zatvorskih kazni. Sada vidimo da ti isti političari na nezadovoljstvo koje su presude potakle na Kosovu, reaguju na način svojstven političarima – odgađaju bilo kakvo rešenje i kupuju vreme, skrećući pažnju na to da je ovo tek nepravosnažna presuda i da treba čekati završetak žalbenog postupka.
Odgovor na pitanje hoće li zapadne sile ikada prihvatiti svoj deo istorijske, pravne i političke odgovornosti za haos koji je SVK proizveo verovatno glasi da neće. Ali je sad neosporno da će morati promeniti svoj pristup prema Kosovu.
Još uvek nema komentara.