Od vrha OVK do haške presude: Ko su Tači, Veselji, Krasnići i Seljimi
Hašim Tači, Kadri Veselji, Jakup Krasnići i Redžep Seljimi prošli su put od rukovodećih položaja u Oslobodilačkoj vojsci Kosova do najviših funkcija u kosovskim institucijama, a zatim i do optuženičke klupe u Hagu. Za veliki deo kosovskih Albanaca oni su simboli oružane borbe i stvaranja nezavisnog Kosova, dok ih porodice žrtava i tužilaštvo vide kao ljude odgovorne za sistem progona političkih protivnika, Srba, Roma i Albanaca označenih kao „saradnici Srbije“.
Specijalizovana veća Kosova u Hagu prvostepeno su ih proglasila krivim za ratne zločine počinjene tokom 1998. i 1999. godine. Tači i Krasnići osuđeni su na po 25 godina zatvora, Veselji na 18, a Seljimi na 13 godina. Oslobođeni su optužbi za zločine protiv čovečnosti, jer tužilaštvo, prema oceni veća, nije dokazalo postojanje širokog ili sistematskog napada na civilno stanovništvo. Presuda nije pravosnažna.
Hašim Tači – od „Zmije“ do predsednika
Hašim Tači rođen je 1968. godine u selu Buroja, u opštini Srbica. Studirao je istoriju na Univerzitetu u Prištini, a potom boravio u Švajcarskoj. Bio je jedan od osnivača OVK i tokom rata član njenog Glavnog štaba i šef političke direkcije. Zbog konspirativnog delovanja dobio je ratni nadimak „Zmija“.
Međunarodnoj javnosti postao je poznat 1999. kao šef delegacije kosovskih Albanaca na pregovorima u Rambujeu. Posle rata predvodio je privremenu vladu, a zatim osnovao Demokratsku partiju Kosova. Bio je premijer od 2008. do 2014. godine i upravo je on u kosovskoj skupštini pročitao deklaraciju o nezavisnosti. Kasnije je bio ministar spoljnih poslova, a 2016. izabran je za predsednika Kosova. Podneo je ostavku u novembru 2020, nakon potvrđivanja optužnice, i dobrovoljno otišao u Hag. Njegov uspon od gerilskog vođe do državnika obeležio je više od dve decenije kosovske politike.
Kadri Veselji – čovek obaveštajne strukture
Kadri Veselji, rođen 1967. godine, pripadao je najužem krugu osnivača i rukovodilaca OVK. Tokom rata vodio je obaveštajnu direkciju, a posle sukoba postao je šef Kosovske obaveštajne službe ŠIK, koja je zvanično ugašena 2008. godine.
Dugo je važio za čoveka koji deluje iz senke, pre nego što je otvoreno ušao u politiku. Pridružio se DPK, bio predsednik Skupštine Kosova od 2014. do 2019, a kada je Tači postao predsednik, preuzeo je vođenje stranke. Na izborima 2019. bio je kandidat DPK za premijera. Sudsko veće utvrdilo je da je, kao šef obaveštajne direkcije OVK, učestvovao u identifikovanju, praćenju i „neutralisanju“ navodnih saradnika, često na osnovu neproverenih glasina.
Jakup Krasnići – portparol koji je stigao do vrha države
Jakup Krasnići, rođen 1951. u Negrovcu kod Glogovca, bio je nastavnik, politički aktivista i jedan od najprepoznatljivijih javnih glasova OVK. Tokom rata bio je član Glavnog štaba, političke direkcije, zamenik komandanta i portparol organizacije.
Posle rata postao je generalni sekretar DPK, ministar javnih službi, poslanik i dugogodišnji predsednik Skupštine Kosova. U dva navrata, posle ostavki Fatmira Sejdijua i Bedžeta Pacolija, kratko je obavljao i dužnost predsednika Kosova. Kasnije se razišao sa Tačijem i učestvovao u osnivanju stranke NISMA. Sud je ocenio da je političkim saopštenjima, naredbama i javnim nastupima podsticao obračun sa ljudima koje je OVK označavala kao protivnike i saradnike.
Redžep Seljimi – komandant „Broj 10“
Redžep Seljimi, rođen 1971. u selu Aćarevo kod Srbice, bio je jedan od osnivača i komandanata OVK, poznat pod ratnim nadimkom „Broj 10“. Bio je član Glavnog štaba, rukovodilac operativne direkcije i glavni inspektor OVK. U privremenoj vladi posle rata obavljao je funkciju ministra javnog reda, a potom je bio angažovan u Kosovskom zaštitnom korpusu.
Kasnije se pridružio pokretu Samoopredeljenje, postao poslanik i šef njegove poslaničke grupe. Sud je zaključio da je imao manja ovlašćenja od ostale trojice, ali da je tolerisao teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava i učestvovao u hapšenju i zatvaranju političkih protivnika.
Prema prvostepenoj presudi Specijalizovanih veća, četvorica nekadašnjih lidera OVK snose odgovornost za protivpravno zatvaranje 385, mučenje 303, okrutno postupanje prema 49 i ubistvo 96 osoba. Njihove biografije tako su dobile još jedno, najteže poglavlje – ono koje će konačno biti zaključeno tek posle žalbenog postupka.
Još uvek nema komentara.