Evropa ovog leta sabira stotine hiljada spaljenih hektara. Srbija za svega nekoliko dana beleži više od 600 požara. Gori Deliblatska peščara, gore Stolovi, vatrogasci se bore sa vatrom na teško pristupačnim terenima, a meštani ponegde traktorima, cisternama i sopstvenim rukama brane sela. Istovremeno, sa televizija sa nacionalnom frekvencijom saznajemo mnogo više o požarima u Španiji nego o onima kod nas. Ali smo zato uredno saznali kako su se zvale krave koje je Aleksandar Vučić čuvao kao dečak. Gizdava, Šarulja, Šarenka i Jagoda. Redovno medijsko pravilo u poslednjoj deceniji. Loša vest koju predsednik ne može da pretvori u dobru vest o sebi i nije naročito poželjna vest.
Evropa ovog avgusta gori gotovo od Atlantika do Balkana.
Prema podacima evropskog sistema EFFIS, do 12. avgusta ove godine u Evropskoj uniji požarima je zahvaćeno 567.097 hektara. To je više nego dvostruko iznad dvadesetogodišnjeg proseka za isti period, koji iznosi oko 243.000 hektara.
Španija, Francuska, Portugal, Italija, Grčka, Hrvatska, evakuacija hljada ljudi, gore šume i kuće, zatvaraju se putevi, požari stižu do turističkih mesta. Ovih dana sa Halkidikija su ljudi evakuisani i morskim putem, dok su se u Hrvatskoj vatra i dim spustili do obale.
Srbija nije izolovano ostrvo nesposobnosti usred savršeno organizovane Evrope. Klimatske promene, suša, ekstremne temperature i vetar stvaraju uslove u kojima su dovoljne varnica, pikavac ili paljenje strnjike da se za nekoliko minuta lokalni požar pretvori u katastrofu.
Niko više nema taj luksuz da požare tretira kao avgustovsko iznenađenje.
Više od 600 požara, a leto još nije gotovo
U Srbiji je za svega nekoliko dana zabeleženo više od 600 požara, a bilo je dana sa više od stotinu intervencija.
Deliblatska peščara postala je simbol ovogodišnje vatrene sezone. Gorele su šume i nisko rastinje, vatra se širila uz jak vetar, bili su angažovani vatrogasci, pripadnici drugih službi i helikopteri. Goreli su Stolovi kod Kraljeva, područje Ibarske klisure, bilo je požara kod Zaječara i na drugim mestima.
Situacija u Deliblatskoj peščari u međuvremenu je stavljena pod kontrolu, ali je ostalo pitanje šta će se dogoditi na sledećoj lokaciji, pri sledećem naletu vrućine i vetra.
Vatrogascima koji ulaze u vatru niko razuman neće osporiti hrabrost. Nema spora da ulažu i hrabrost i ogromne napore. Ali ne mogu stići svugde.
U Dubovcu su meštani uzeli sopstvenu mehanizaciju i pokušali da spreče vatru da uđe u selo. Traktori, cisterne, poljoprivredne mašine i ljudi koji brane svoje kuće. Solidarnosti nikad nije manjkalo.
Međutim, kada čovek u papučama na traktoru postane poslednja protivpožarna linija između šume i sela, solidarnost nije dovoljna.
Od „vatrogasne velesile“ do traktora sa cisternom
Posebno zato što smo već bili proglašeni gotovo za vatrogasnu silu.
Aleksandar Vučić je još 2024. govorio da bi Srbija mogla da postane „velesila u gašenju požara“.
I bilo bi nepravedno tvrditi da ništa nije urađeno. Srbija je poslednjih godina kupovala helikoptere i opremu. U gašenju požara korišćeni su H145, Super Puma i Kamov Ka-32. Nabavljana su vozila i druga sredstva. Požari se ne gase samo helikopterima koji su fotogenični za večernji dnevnik. Potrebni su ljudi.
Srbija i dalje nema broj vatrogasaca kakav bi odgovarao evropskim standardima i njenoj teritoriji. Problem manjka ljudi, vozila i ravnomerne pokrivenosti zemlje nije otkriven ovog avgusta. Na njega se upozorava godinama.
Još je državna Strategija zaštite od požara za period 2012–2017. konstatovala da je broj vatrogasaca-spasilaca ispod evropskih standarda i da oprema i vozila nisu adekvatno raspoređeni. Od tada je prošlo više od decenije.
Vatra je, izgleda, pre države pročitala Strategiju.
Gizdava, Šarulja, Šarenka i Jagoda
Način na koji javnost saznaje da zemlja gori je takođe zanimljiv za neku medijsku strategiju o lošim vestima pred ili u toku izborne kampanje onih koji bi da zadrže vlast.
O požarima u Španiji, Grčkoj ili Francuskoj gledamo spektakularne snimke iz vazduha, mape, vatrene zidove, avione koji ispuštaju vodu, evakuacije stanovništva. I treba da ih gledamo.
Građanin Srbije lakše vidi šta gori dve hiljade kilometara dalje nego na njegovom sopstvenom pragu.
Sa Deliblatske peščare stizale su informacije da novinari teško dolaze do pouzdanih podataka i da se deo slike sa terena dobija upravo zahvaljujući meštanima i lokalnim ekipama.
Umesto toga, usred vatrene krize, 13. avgusta dobijamo informaciju od nesumnjivog nacionalnog značaja. Aleksandar Vučić je tokom obilaska domaćinstva porodice Maslar ispričao kako je kao dečak u Čipuljiću čuvao krave. I setio se njihovih imena.
Gizdava, Šarulja, Šarenka i Jagoda.
Nije satira.
Predsednik ih je lično nabrojao, a tabloidi koji se hvale da su medij, tom događaju posvećuju poseban tekst. Vučić je čak sam sebe opisao kao „enciklopediju nepotrebnih informacija“.
Ponekad je novinaru najbolje da se skloni i pusti citat da radi.
Srbija za nekoliko dana beleži više od 600 požara, vatrogasci rade na temperaturama na kojima je teško stajati, meštani ponegde traktorima brane kuće, a dobar deo medijskog prostora i dalje funkcioniše kao produžetak permanentne predsedničke kampanje.
Vučić obilazi sela, razgovara sa domaćinima, seća se detinjstva, govori o putevima, subvencijama, ulaganjima i sve to uredno postaje vest.
Požar, međutim, ima ozbiljan komunikacioni nedostatak. Ne glasa. Ne zahvaljuje predsedniku.
I ne može da potvrdi da nikada bolje nismo bili opremljeni.
Loša vest mora nekako da postane dobra
U političko-medijskom sistemu napravljenom poslednjih godina postoji jednostavno pravilo. Predsednik je glavni junak gotovo svake priče. Kao da sam, lično bira i iz svog džepa plaća helikoptere. Kao, uostalom, i sve ostalo. Od puteva, preko mostova do penzija.
Samo što je požar nezgodan televizijski format. Ne sluša konferencije za novinare, ne čeka protokol i ne može mu se objasniti da smo regionalni lider. Još je nezgodnije kada građani sopstvenim traktorima gase ono što je trebalo da gasi „vatrogasni gigant“.
Zato loša vest u ovakvom medijskom sistemu ima ozbiljnu manu. Ako Vučić ne može da se pohvali kako ju je rešio, teško ju je pretvoriti u dobru vest.
Prošlogodišnja izjava možda najbolje opisuje tu političku optiku. Govoreći o ljudima kojima su izgorele kuće, Vučić je rekao da će „najbolje proći ovi kojima su izgorele kuće“. Dobiće nove i bolje.
Čak i zgarište nekako mora da postane uspeh.
Gizdava, Šarulja, Šarenka i Jagoda taj problem nemaju.
One su već dobile naslov.
Nije dovoljno pronaći ko je zapalio
Ogroman broj požara izaziva čovek. Spaljivanje strnjike i otpada, otvoreni plamen, bačeni opušci, nemar u kombinaciji sa isušenom vegetacijom, temperaturom i vetrom dovoljan je trenutak da nastane požar koji je posle nemoguće kontrolisati.
Međutim, ako unapred znamo da je čovek najveći rizik, onda „ljudski faktor“ ne može svake godine da bude objašnjenje kojim je slučaj zatvoren. On mora da bude razlog za prevenciju.
To znači čišćenje protivpožarnih puteva i proseka, uklanjanje suvog rastinja na kritičnim mestima, strogu kontrolu spaljivanja strnjike, ozbiljne kazne, patrole u periodima ekstremnog rizika i mnogo bolji sistem ranog otkrivanja.
Sateliti postoje. Termalne kamere postoje. Dronovi postoje. Automatska detekcija dima postoji. Mape rizika postoje.
Nije neophodno čekati da seljak vidi dim iznad brda, pozove komšiju, komšija upali traktor, a država nekoliko sati kasnije izda saopštenje da su „svi kapaciteti angažovani“.
Drugi deo odgovora mnogo je manje atraktivan za televiziju od helikoptera, ali je važniji. Više profesionalnih vatrogasaca, mlađa vozila, dovoljno cisterni i terenskih vozila, bolja lična zaštitna oprema i ozbiljno organizovana dobrovoljna vatrogasna društva.
Dobrovoljni vatrogasci u mnogim evropskim zemljama nisu folklorno društvo koje se pojavi na seoskoj slavi, paradi ili mitingu, već obučen i opremljen deo sistema. Upravo oni mogu da budu na požarištu u prvih deset ili petnaest minuta, kada se često odlučuje hoće li izgoreti hektar ili hiljadu hektara.
Za područja visokog rizika moraju da postoje konkretni lokalni planovi. Gde su rezervoari vode? Može li vatrogasni kamion do šume? Koji put ostaje za evakuaciju? Ko izvodi stare i nepokretne? Gde se sklanja stoka? Koja poljoprivredna i građevinska mehanizacija postoji u okolini i ko je angažuje? Ko komanduje kada istovremeno gori na deset lokacija?
To se ne rešava kada plamen stigne do prve kuće.
Tada je već kasno za strategiju.
Vrućina će proći, požari ostaju da tinjaju
Meteorološka slika daje predah, ali ne i razlog za samozadovoljstvo. Današnji podaci RHMZ-a više ne sadrže aktivno meteorološko upozorenje, ali su niski vodostaji i mali proticaji na brojnim rekama još jedan pokazatelj dugotrajnog sušnog perioda.
A evropska slika je još jasnija. Ovogodišnja spaljena površina već je više nego dvostruko veća od dugoročnog proseka za ovaj deo godine. To više nije incident. To je nova realnost.
Ne bismo smeli da i sledećeg leta sačekamo da bukne 600 požara da otkrijemo da je avgust vruć, trava suva, a vetar duva.
Ozbiljna protivpožarna politika počinje u februaru, ne u avgustu. Nabavkom opreme, zapošljavanjem ljudi, čišćenjem terena, mapiranjem rizika, obukom lokalnih jedinica i pripremom stanovništva. Požar nije televizijska emisija. Ne zanima ga rejting, ne prati predsedničku kampanju i ne zna ko je regionalni lider.
Kada vatra krene prema kući, čoveku koji drži baštensko crevo dok mu komšija traktorom dovozi vodu prilično je svejedno da li živi u vatrogasnoj velesili. Njemu treba vatrogasac. Po mogućstvu pre predsednika i kamera. Ne gasi se pravi plamen uramljenom fotografijom šefa države. Njih, doduše, imamo.
Ili da krenemo da uramljujemo i fotke krava. Sa sve imenima. Da imamo čime da gasimo.
Još uvek nema komentara.