Večita žrtva Ace Srbina
U političkom teatru Aleksandar Vučić odavno igra bar dve glavne uloge istovremeno, mučenika i gospodara. On je, po sopstvenoj interpretaciji, čovek koga svi napadaju, spolja i iznutra, sa Zapada i sa Istoka, iz medija, sa univerziteta, sa ulice. A jedini je koji radi, jedini koji zna, jedini koji može. U njegovom PR-u u državi samo on valja, gotovo da nema grešku. Ili, ako je i ima, kriv je uvek neko drugi, jer je bio naivan da mu poveruje. Uz obavezan teški uzdah. Po predviđenoj roli.
Studenti koji traže institucije i poštovanje zakona postaju izdajnici. Građani koji traže normalan život su rušitelji države. Profesori su politički aktivisti. Sudije su nezahvalne. Lekari spori. Premijer je tehničko osoblje.
Zato „mučeni“ predsednik mora da bude sve, i premijer, i ministar, i tužilac, i urbanista, i investitor, i psiholog nacije. Večita žrtva sa apsolutnom moći.
Retorika je uvek ista: „Svi su protiv mene.“, „Hoće da Srbija stane.“, „Žele da me sruše, jer radim za narod.“
Tako priča čovek koji drži gotovo sve poluge vlasti, od parlamentarne većine, preko izvršne vlasti, do dominantnog medijskog prostora. U centralizovanom sistemu sebe predstavlja kao usamljenog borca.
To je psihološki model stalne opsade. Kada si večita žrtva, svaka kritika postaje napad, svaka kontrola sabotaža, svaka institucija neprijatelj.
Zato. po njegovoj logici, nasilnici koji šalje na ulicu da se suprostave onima koji traže državu po pravdi i Ustavu, postaju prečesto „naši momci“, dok su građani problem. Umesto jasnog distanciranja od nasilja i kriminala, dobijamo relativizaciju. Tako je i Milan Radojičić, nakon događaja u Banjskoj, čovek koji „voli Srbiju“ i „nije zloćinac“, to je čovek koji „brani srpski narod na Kosovu“. Makar iz velelepne vila na jezeru Gazivoda. Koje nam je oteto.
Igrokazi u kojima je samo jedan junak
Jedan od najpotresnijih trenutaka iz njegovih nedavnih obilazaka lokalnih sredina dogodio se u Boru. Žena je došla da moli za pomoć. U razgovoru pred detetom koje, kako se navodi, nije znalo određene porodične okolnosti, predsednik insistira da žena izgovori da mu nije majka. Kamera je zabeležila trenutak. Nakon toga, poznata poza, glava u rukama. Gest nije namenjen, ni ženi, ni detetu. U tom kadru, sažaljenje usmereva ka sebi, ne ka njima. Drama opet ima jednog centralnog junaka.
Funkcija predsednika u parlamentarnoj republici ima jasna ustavna ograničenja. Ipak, godinama svedočimo situacijama u kojima predsednik saopštava mere Vlade, najavljuje budžete, određuje rokove, raspoređuje ministre i javno ih grdi. A ovi trpe. Jer, su pristali na takvu igricu. Zbog titule, zbog para, zbog želje da budu nešto. Makar na papiru.
Premijeri se smenjuju, ali obrazac ostaje isti, tu su da sprovode, uz hvalospeve zbog kojih bi normalan čovek crveneo, a on će da odlučuje.
Kada predsednik javno govori o investicijama, tenderima, lokalnim projektima, pa čak i o pojedinačnim socijalnim slučajevima, kao da lično odobrava sredstva, stvara se utisak da država funkcioniše kao lični kabinet.
Lokalna kampanja bez izbora
Dok lokalni izbori u nekim sredinama čekaju raspisivanje, predsednik obilazi gradove, otvara fabrike, najavljuje projekte, drži mitinge u formi radnih poseta. Kampanja traje i bez formalnog početka.To nije nova strategija, ali jeste sistemski model. Permanentna kampanja u kojoj je predsednik stalno na terenu, stalno u centru, večiti spasilac.
Najveći problem nije u retorici, već u posledicama. Kada se sve svodi na jednog čoveka, institucije atrofiraju. Kada je on jedini koji radi, svi ostali postaju nesposobni ili izdajnički. Kada je on stalna žrtva, svaki građanin koji postavlja pitanje postaje agresor.
A studenti i građani koji traže normalan život, sudove koji rade, policiju koja štiti, zdravstvo bez partijskih knjižica, su neprijatelji napretka.
Srbija ne sme da stane, ali mora da ćuti. Na kraju, možda je najveća ironija u tome što čovek koji ima gotovo potpunu kontrolu političke scene neprestano govori kao da je nemoćan.
A istina je jednostavnija i opasnija. Nije problem što je on večita žrtva. To bi u zemlji bez institucija bila lična stvar. Problem je što je istovremeno i večiti gospodar.
Još uvek nema komentara.