Ivica Dačić je jedinstvena politička pojava, u svakoj vlasti ključan, ni u jednoj odgovoran.Karijera mu traje dugo, mnogo duže od izgovorenih aforizama, što nije mala stvar, jer Dačič govori mnogo i često sa samopouzdanjem koje ne remete ni činjenice, ni arhiva.
Počeo je kao glasnogovornik politike iz devedesetih i do danas ostao njen najžilaviji reciklažni materijal. Ume da zapeva, ume da pregovara, a bogme i da objasni kako je nešto rekao, a nije baš tako mislio. Ako postoji političar koji preživljava sve režime, promene kurseva, ideologija i koalicija, globalnog otopljavanja, a da se ne izvini samom sebi – to je Dačić.
Njegove izjave su posebna kategorija. Od čuvenog „nisam ja rekao da je Kosovo nezavisno, već da je realnost teška“, preko „Srbija je na evropskom putu, ali sa dignitetom“, do neprolaznog refrena da je on „državnik, a ne političar“. Kad stvari krenu loše – on je bio protiv. Kad krene dobro – bio je tu od početka.
Kao ministar policije insistira na redu, zakonu i stabilnosti. U praksi, red je često selektivan, zakon fleksibilan, a stabilnost uglavnom njegova lična politička pozicija. Dok su se ministri menjali, vlade padale, a principi selili iz saopštenja u fusnote, Dačić ostaje kao konstanta sistema koji se stalno „menja“.
Ako je Srbija imala političkog preživljivača, to nije bio vuk, nego slavuj. Jer malo ko ima toliko veština, malo ko ume da zgodno zapeva po proslavama, da se smeška i šarmira po Briselu, oštro klima glavom u Moskvi i na kraju da se u Beogradu pojavi kao večit i neizbežan.
Ivica Dačić nije politička karijera, on je političko stanje. Gledaj šta radi Dačić, ako misliš da preživiš politički. On ume.
I zato sasvim sigurno nije slučajna njegova izjava koja nam stiže već trećeg dana ove nove, u najavi izborne godine:
“Pazite, ja sam i predsedniku Vučiću rekao – da su izbori dobri, pa bili bi i u crkvi. Ali ne, oni se tamo izaberu jednom za ceo život”, kaže Dačić zlatousti.
Pa da vidimo ko patrijarh, a ko vladika.
Još uvek nema komentara.