Dijabetes: još jedna od bolesti koja se u Srbiji leči „po mogućnosti“

„Na papiru imam prava, a u praksi se borim sama. Pošto su mi često, prividno rezultati dobri, nemam mogućnost da dobijem senzor o trošku fonda. Paradoksalno je da me sistem praktično tera da mi bude lošije da bih dobila pomoć. „Senzore kupujem sama. 16.000 dinara mesečno za dva senzora koji traju četiri nedelje. Ogroman mesečni namet, ali izbor nemam.“

Ovako priču za Naš portal  počinje dijabetičarka Jovana Kovačević (29) iz Kruševca. Jovana je lice one statistike kojom se država ponosi. Ima odlične rezultate regulacije bolesti. Međutim, upravo ti rezultati postaju prepreka. Pošto njen prosečni šećer nije „dovoljno loš“, sistem je procenio da joj senzori nisu neophodni. Jovana je tako ostala u vakuumu između sopstvenog truda da ostane zdrava i države koja pomaže tek kada kola krenu nizbrdo.

A bolest je teška.

Zatvorite oči i zamislite da vozite brzinom od 100 kilometara na sat, dok vam je šoferšajbna potpuno zamagljena. Ne vidite put, ne vidite krivinu, ne vidite provaliju. Da biste saznali gde se nalazite, morate svakih deset minuta da stanete, ubodete se u prst i na osnovu kapi krvi pogađate sledećih deset metara puta. Senzori i pumpe bi trebalo da budu brisači koji čiste to staklo, ali u Srbiji država pacijentima prečesto nudi samo još magle.

Dijabetes tip 1 nije bolest izbora, već svakodnevna, matematički precizna borba za preživljavanje. U birokratskim registrima, Srbija se modernizuje. Na papiru, prava pacijenata nikada nisu bila veća. Međutim, za 800.000 ljudi koji žive sa dijabetesom, prava i realnost su dva paralelna univerzuma koja se retko sreću. Dok zvaničnici broje uspešne tendere, pacijenti broje modrice od nepreciznih igala i neprospavane noći.

Problem počinje tamo gde se završava birokratsko mastilo. Na papiru, u zvaničnim dokumentima RFZO-a, prava pacijenata nikada nisu bila veća.

Pravilnik o medicinsko-tehničkim pomagalima propisuje da deca, trudnice i odrasli na intenziviranoj terapiji imaju pravo na moderne senzore za kontinuirano merenje šećera. Ali, to pravo na papiru ne znači nužno i pravo na kvalitet u apoteci. Državni tenderi, vođeni logikom najniže cene, u ruke pacijenata često guraju uređaje čija preciznost varira. Za osobu sa dijabetesom, neprecizan senzor je gori nego da ga nema; on uliva lažnu sigurnost. Ako aparat pokaže stabilan nivo glukoze dok on zapravo vrtoglavo pada, pacijent ulazi u hipoglikemijsku komu verujući tehnologiji koju je država platila. To nije ušteda budžeta, već je ruski rulet sa ljudskim životima.

Sličan apsurd prati i dodelu insulinskih pumpi. Prema zvaničnim kriterijumima, ovo pomagalo ostvaruju oni kod kojih nije postignuta dobra glikoregulacija, što se meri prosečnim šećerom (HbA1c) iznad 7,5%. Time sistem šalje zastrašujuću poruku: država nagrađuje loše rezultate, a kažnjava savesne. Ako ste neko ko nadljudskim naporima i sopstvenim sredstvima drži bolest pod kontrolom, za birokratiju ste „suviše zdravi“ za pomoć. Pomoć ćete dobiti tek kada vaše zdravlje počne da popušta. Umesto da tehnologija bude alat za prevenciju komplikacija, ona se koristi kao zakasneli pokušaj sanacije štete koja se mogla izbeći.

Možda najsurovija tačka srpskog zdravstva je administrativna granica punoletstva. Iako dijabetes tip 1 ne poznaje krštenicu, Fond je poznaje. Onog dana kada pacijent napuni 18 godina, on za sistem prestaje da bude prioritet.

Prelazak sa pedijatrije na adultnu medicinu često znači drastično smanjenje prava na broj tračica i gubitak prava na specifične senzore. Mladi ljudi koji tek treba da grade budućnost postaju socijalni slučajevi koji jure veze za senzore ili zavise od roditeljskih plata koje ne mogu da pokriju troškove od nekoliko stotina evra mesečno.

Na tu nepravdu nadovezuje se i regionalna lutrija: pravo na zdravlje u Srbiji zavisi od poštanskog broja. Dok su u velikim centrima klinike opremljene, u unutrašnjosti pacijenti mesecima čekaju na mišljenje konzilijuma ili overu filijale koja Pravilnik tumači kako želi.

Na kraju, ostaje pitanje: koliko košta ljudsko dostojanstvo u dinarima? Dok administracija meri milimetre papira i procente ušteda na tenderima, pacijenti mere svaki minut života. Dijabetes je bolest koja ne poznaje pauzu i ne čeka sledeći budžet.

Svaki put kada sistem zakaže, on ne štedi novac, već troši ljude. Štednja na senzorima danas je direktna investicija u invaliditet sutra. Ako kao društvo pristanemo na to da je zdravlje „pitanje mogućnosti“, a ne osnovno ljudsko pravo, onda naslov ovog teksta nije samo dijagnoza jednog sistema, već njegova presuda. Vreme je da prestanemo da brišemo šoferšajbnu dlanom dok vozimo u mrak. Vreme je da država upali svetla.