Femicid u Srbiji i dalje nije posebno krivično delo: Godišnje do 40 žena plati životom

„Muž me već godinama maltretira i tuče, ali se svaki put izvuče samo sa prekršajnom prijavom. Nedavno me vređao i pogodio ćekičem, a policajci su mi rekli da je to ništa, da njima dolaze polomljene žene. Pa šta sad, treba da čekam da me polomi, pa da oni reaguju?“- počinje svoju ispovest Svetlana K. iz Kragujevca. A ona je samo jedna od mnogih. Većina ih ćuti i trpi. U svoja četiri zida.

U Srbiji nasilje u porodici se često svodi na privatnu stvar, neku vrstu surovog “nacionalnog sporta“ u kom su sudije pristrasne, a pravila se menjaju u hodu. Iako zvanična statistika uporno uverava kako situacija ide na bolje, taj napredak uglavnom je na papiru, a glas iz kuća širom zemlje šalje sasvim drugačiju poruku.

Dok žene sanjaju o ekonomsku nezavisnost kako bi pronašle izlaz od nasilnika, sistem ih dočekuje u lavirintu SOS linija i policijskih intervencija koje u praksi, naročito u manjim mestima, često zakasne.

O nasilju se danas govori glasnije nego ikada, ali to vikanje u prazno ne prati adekvatna akcija.

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova i Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2024. godine zabeleženo je 27211 slučajeva nasilja u porodici, što je naizgled pozitivan pomak i pad od 4,2% u odnosu na godinu pre toga. Međutim, ta brojka gubi svaki smisao, ako se prisetimo da su muškarci počinioci u čak 82,6% slučajeva, dok su žene žrtve u preko 71% situacija. Najstrašniji deo te statistike krije se u partnerskom nasilju koje čini više od polovine svih slučajeva.

Evidencija udruženja „Žene protiv nasilja“ pokazuje da je tokom poslednjih 14 godina ubijeno preko 430 žena. Prosečno, svake godine između 30 i 40 žena izgubi život, jer sistem ne prepozna opasnost na vreme.

Sve dok i jedna žena strada od nasilnika, statistika ne može da bude uspeh, nego tragedija.

Iako je, prema izveštajima o primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, od 2018. do 2024. godine evidentirano skoro 230 hiljada žrtava, većinom žene i deca, femicid u Srbiji i dalje nije posebno krivično delo. Istraživanja OEBS-a i procene nevladinog sektora ukazuju na zastrašujuću “tamnu brojku“, pretpostavlja se da tek 3% žena smogne snage da prijavi nasilje, jer strah, sramota i nepoverenje u institucije rade posao efikasnije od bilo kog zakona.

Pročitajte još

8. mart: Dan kad brojimo rane, a ne karanfile

08. mar 2026.

Žene na popustu

08. mar 2026.

Srbija ima Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i policija godišnje izrekne desetine hiljada hitnih mera udaljenja nasilnika, ali primena pravde je spora, a podrška u sigurnim kućama nedovoljna.

Put ka slobodi uvek vodi preko novčanika, a tu su žene u Srbiji u podređenom položaju. Zvanični podaci potvrđuju sumornu sliku, žene čine oko 56% ukupnog broja nezaposlenih lica na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Dakle, u masi onih koji traže posao, većina su žene. Ekonomska zavisnost je omča koja ih drži tamo odakle treba da beže. Na selu je situacija još dramatičnija, gde je, prema istraživanjima organizacija za prava žena na selu, svaka druga žena potpuno finansijski zavisna od partnera.

Ekonomska nezavisnost je pitanje opstanka i slobode, a društvo i dalje samo obećava, ne omogućava.  Dok sistem ne postane brži od nasilnika, a ekonomska snaga žena ne postane prioritet, crne hronike će i dalje biti ispisane imenima onih kojima je država obećala da će ih zaštiti.