Ko baca bombe na elitne lokale u Beogradu?
Za svaku temu, bez obzira na to koliko je kompleksna ili rizična po bezbednost novinara, uvek uspevam da nađem sagovornike. Ljude koji znaju šta se dešava ili umeju da otkriju bar deo slagalice. Postoje oni koji ne smeju da govore za medije ili uopšte, ali za sve se nađe neko ko sme. To, međutim, nije slučaj kada se govori o kriminalnim klanovima koji ugrožavaju bezbednost građana, a kako tvrde izvori, pripadaju ovim ili onim strujama bezbednosnog sistema.
Kada pred prijateljima, poznanicima, ali i novinarima sa dugogodišnjim iskustvom, postavim pitanje klanova, svi kažu isto: „To ne diraj“. Uglavnom sledi rečenica: „Ma nisu ti to ovi u foteljama, to su ljudi koji te pregaze na ulici da bi posle toga najnormalnije otišli na kafu“.
Uprkos svemu, javnost, a i mene, ne prestaje da kopka ko to, tako javno i učestalo, već godinu dana pali elitne beogradske restorane? Kako je moguće da se spaljeni lokali nižu brzinom svetlosti, a da još uvek niko nije zvanično osuđen?
Dodatna pitanja izaziva „spektakularna akcija UKP-a i VJT-a“ – koje vode Nenad Stefanović i nedavno postavljeni Marko Kričak, nekadašnji komandant JZO. Mediji bliski režimu hapšenje podmlatka vračarskog klana slave kao veliki uspeh nove postave, ali brojke otvaraju još pitanja. Najstariji uhapšeni, navodno vođa vračarskog klana Aleksandar A. zvani Kravica, ima 30 godina, dok su mu saučesnici četiri maloletnika i trojica mladića od 19 i 22 godine. Ako je sistem zaista tako moćan, kako je moguće da mu je trebalo godinu dana da uđe u trag praktično deci? Da li je previše naivno poverovati da prestonicu mesecima terorišu maloletnici koji, tako dugo, uspevaju da ostanu nevidljivi za ceo aparat sile, ili je možda izvesnije da su oni samo potrošni paravan za krupnije igrače koje sistem, iz nekog razloga, nije smeo da vidi?
Hronologija nasilja: Od Vračara do novobeogradskih blokova
Hronologija nasilja ima jasan potpis koji se proteže kroz najurbanije delove prestonice. Učestali napadi na elitne ugostiteljske objekte počinju početkom 2025. napadom na restoran Staro Užice na Autokomandi, da bi se teror tokom jula preselio na Vračar, gde su u plamenu završili Zrno, Vronski i Vinoteka Neimar. Mete su bili i lokali na Obilićevom vencu i u Vojvode Stepe. Brutalnost je kulminirala potpunim uništenjem restorana Familija na Banovom brdu, koji je nakon prvobitnog napada molotovljevim koktelom u septembru, bukvalno sravnjen sa zemljom u oktobru 2025. godine. Krvavi rukopis nastavljen je bombom na Bežanijskoj kosi i sumnjivim požarom u Zlatnom bokalu u Skadarliji, dok je decembar obeležen dvostrukim paljenjem u novobeogradskim blokovima, uključujući Gelato bar. Da se intenzitet ne smanjuje, potvrdio je početak 2026. godine, kada su u razmaku od samo 24 sata eksplozivne naprave uzdrmale lokale u Kolarčevoj i Ulici Trešnjinog cveta, gde se nalazi restoran „Jerry“ na koji je bačena eksplozivna naprava.
View this post on Instagram
Ekspertska dijagnoza Bože Prelevića: Tri stuba terora nad ugostiteljima
Advokat i nekadašnji koministar policije Božo Prelević za Naš portal objašnjava da se motivi napada na beogradske restorane gotovo uvek nalaze u tri jasna scenarija: klasično reketiranje vlasnika, borba navijačkih grupa za prevlast nad obezbeđivanjem lokala ili odbijanje vlasnika da dopusti da se u njegovom objektu prodaju narkotici.
Na osnovu bogatog iskustva iz suda i policije, on ističe da su na sceni ozbiljne kriminalne grupe koje regrutuju klince za relativno mali iznos novca, da bace bombu ili zapale lokal. Međutim, Prelević upozorava da suštinski problem nisu ti klinci, već njihova organizacija koja je duboko uvezana sa strukturama vlasti.
„Jedan od najopasnijih aspekata ovog fenomena jeste to što podaci o prijavama cure direktno iz policije, zbog čega žrtve ćute. Vlasnici lokala najčešće tačno znaju odakle pretnja dolazi jer ih je pre napada neko zvao, ali kada slučaj prijave policiji, napadači u rekordnom roku saznaju za prijavu. Na taj način država često ne pruža bezbednost građanima, već se, nažalost, stavlja na stranu onih koji reketiraju“, tvrdi Prelević.
Ti isti klinci se poslednjih 12 ili 13 godina koriste i za druge potrebe, od obezbeđivanja takozvanog Ćacilenda do napada na demonstrante i studente na ulicama. Šokantan je i podatak da je jedan deo tih mladića, navodi Prelević, stalno zaposlen po državnim firmama, gde primaju platu, a da na posao ne dolaze godinama. Policiji je sve to potpuno jasno i oni sve znaju. Prelević naglašava da bi bilo logično da ovakvih dešavanja više ne bude ukoliko su zaista uhapšeni pravi počinioci. Ipak, dok god postoji potreba za regrutovanjem te „vojske“ za razne aktivnosti, imaćemo bombe na ulicama Beograda.
O vezi između uličnih napada i dubljih struktura moći za Naš portal govori i Milan Dumanović, policajac u penziji, koji povlači direktnu paralelu između trenutnih dešavanja i šire slike organizovanog kriminala na Balkanu.
„Mediji koji su naklonjeni vlastima tvrde da su za napade na elitne ugostiteljske objekte krivi „Vračarci“, a oni su zapravo deo kavačkog klana. Njihov vođa je bio i ostao Nikola Vušović, zvani Džoni, čovek koji je vodio taj deo kavačkog klana i bio zadužen za teška ubistva. Država je do pre par godina sarađivala sa tom grupom, što su Veljko Belivuk i ostali potvrdili i u svojim izjavama na suđenju. Ta grupa je bila zaštićena sve dok nije preterala i počela da donosi odluke samostalno“, tvrdi Dumanović.
On ističe da su ove grupe godinama bile nedodirljive, delujući kao podgrupe šireg kavačkog klana:
„Svi znamo da su Veljko Belivuk i vračarska grupa radili zajedno za interese kavčana. Problem za policiju danas predstavljaju ovi mladi ljudi koje oni regrutuju, jer su u pitanju maloletnici. Istovremeno, sve ove smene sputavaju policiju da se bavi ozbiljnim poslovima. Do sada, srećom, nije bilo žrtava, ali bi ih moglo biti. Suština je jasna: veći organizovani kriminal ne može da postoji ako nije povezan sa službama bezbednosti.“
Na pitanje da li je po sredi novi rat klanova ili pokušaj države da suzbije štetu izazvanu dugogodišnjim korišćenjem ovih grupa, Dumanović odgovara:
„Ne, niti jedno od ta dva. Ovde je reč o prostom pokušaju te ‘vračarske grupe’ da se održi i opstane prelaskom na takozvano reketiranje.
Milović: Bombe i požari su jezik organizovanog kriminala.
O fenomenu povratka metoda iz devedesetih, za naš portal govorio je i penzionisani pukovnik Milan Milović. Ipak, uprkos decenijskom iskustvu u službi, nije mogao da ponudi preciznije objašnjenje aktuelne bezbednosne slike. Milović tek potvrđuje da ovi napadi nose jasan, prepoznatljiv rukopis.
On naglašava da fokus ne sme biti samo na onima koji drže upaljač: „Sam izvršilac i nije najvažniji. Nas zanima koren, odnosno geneza ove kriminalne organizacije. Ko je organizovao sve, gde se plasira novac od kriminala? Udar na finansije, tokove novca, zaplenu imovine i pooštravanje sankcija su jedino rešenje.“
Na pitanje o prirodi ovih napada, Milović nema sumnju:
„U većini slučajeva – da, ovo je apsolutno direktan potpis klanova. Bombe i požari su njihov jezik zastrašivanja i obeležavanja teritorije. To nisu ispadi pojedinaca, nego poruke koje glase: ‘Duguješ mi’, ‘Cinkario si me’ ili je u pitanju klasična iznuda i otimanje. Plati mir ili gori lokal.“
Milović upozorava da je normalizacija nasilja najopasnija stvar za bezbednosni sistem države: „Meta je lokal, ali bomba ne bira. U stambenim zgradama i gustim zonama rizik je ozbiljan. Slučajne žrtve, nevini građani, uvek su mogući. Ukoliko država ne kontroliše ‘ulicu’, ulicu će kontrolisati mafija. Dosad smo imali praksu da neki postupci traju i više od deset godina. Kada nema posledica i jasnog odgovora države, građani se prilagođavaju umesto da se zaštite, pa su takonormalne i scene da se dan posle bombaškog napada, lokal opet puni gostima. To je jako opasna pojava jer tada i kriminalne organizacije postaju opuštenije i slobodnije.“
Ko gubi, a ko dobija snagu?
Prema nezvaničnim saznanjima iz izvora bliskih vrhu MUP-a, hapšenje vračarskog podmlatka navodno nije kraj terora, već faza u obračunu klanova za buduću dominaciju. Izvori sugerišu da su u ključne strukture bezbednosti postavljeni lojalni kadrovi koji resurse države koriste selektivno, kako bi eliminisali konkurenciju i očistili teren za novu ekipu povezanu sa takozvanom „državnom mafijom“.
Pitanje sa početka ostaje: da li su nas ti uhapšeni maloletnici zaista godinu dana držali u strahu, ili su oni samo najjeftinija potrošna roba sistema koji je odlučio da je vreme za promenu igrača na beogradskom asfaltu?
Još uvek nema komentara.