Naše društvo je duboko podeljeno. To nije tajna. To smo svi videli, naučili i prihvatili kao neprijatnu činjenicu. Delimo se na dve velike grupe – na one koji podržavaju vlast i na one koji su protiv nje. Postoje i brojne manje frakcije, ali ovo su dve ključne linije fronta.
Ipak, postoji nešto što im je zajedničko. Nešto što ih sve povezuje i što je možda najopasnije.
U svim tim grupama vlada isto nepisano pravilo: ako si „naš“, moraš da misliš, govoriš i radiš kao mi. U suprotnom postaješ neprijatelj. Ne neko nebitan, već neko koga treba poništiti, pregaziti. Dijalog ne postoji. Kritičko mišljenje se ne toleriše čak ni onda kada je usmereno ka istom cilju. Danas nije dovoljno da želiš isto, moraš da misliš i govoriš identično.
Kada je „prijateljstvo“ postalo sinonim za jednoumlje?
Danas, u 21. veku, svaku vezu u kojoj jedan partner zahteva slepo praćenje, kontroliše svaki pokret i ne dopušta drugome sopstveni glas, bez razmišljanja nazivamo toksičnom. Od takvih veza bežimo, o njima čitamo upozorenja i savetujemo druge da se spasu.
Kako onda nazivamo društvo ili pokret u kojem ljudi koji idu ka istom cilju nemaju pravo na sumnju, pitanje, kritiku ili glasno izgovaranje istine koja nije lepa?
Ako je u privatnom životu takav odnos patologija, kako je u društvu, pokretima i javnom životu to postalo dokaz lojalnosti?
Kada smo prihvatili da svaki saveznik koji ne prati slepo „partijsku liniju“ ili narativ mehura postaje izdajnik, neko koga treba pregaziti ili mu uništiti kredibilitet toliko da sve što kaže prestane da ima bilo kakvu težinu?
Kada smo izgubili kapacitet da kažemo: „složimo se da se ne slažemo“ ali to nas ne čini neprijateljima?
Kada smo postali ljudi koji, zarad opstanka u sopstvenom taboru, prećutkuju istinu čak i onda kada nas šamara svakodnevno? Kada smo počeli da verujemo da kritika slabi pokret i finalni cilj čak i onda kada je dobronamerna, lekovita i neophodna?
Kada smo postali toliko slični svemu onome protiv čega se kao narod borimo, a da to više i ne primećujemo?
I najvažnije: kako mislimo da promenimo sistem, ako nam je mentalna matrica ista kao i kod onih protiv kojih se borimo?
Ово стање, које је истинито, може се назвати и ”навијачком” политиком. Повезано је са чињеницом да се табори и не обраћају једни другима, па ни гласачима, већ великим спољним чиниоцома.
Односно, то и није ”разговор”. Томе се не тежи. Разговор се не тражи.
Политичко навијање је мешавина спољне вазалности и унутрашње борбе за превласт, без воље за унутрашњом сарадњом.
Прецизније, нападајући противнике или ЕУ скептике, ЕУ табор се и не обраћа вама нити српском гласачу, као кључном политичком чиниоцу. Обраћају се ЕУ и њиховој моћи. (Вероватно је слично и на другом крају спектра.)
То је значајна слабост српске демократије. Може се рећи да се поједине опозиционе странке слично понашају. Не покушавају разумети српског гласача, нити му се искрено обраћају (или се секташки обраћају само малом делу гласачког тела), већ се претежно и превасходно обраћају ЕУ, као спољном чиниоцу који је способан да их доведе на власт.
Vise primecujem da ljudi nemaju stav ili hrabrost da ga iskazu, nego ovaj opisani fenomen u tekstu. I ne znam sta mi je gore…