Sto godina od rođenja Fidela Kastra: Gerilac koji je promenio Kubu i podelio svet

Pre tačno jednog veka, 13. avgusta 1926. godine, na plantaži šećerne trske na istoku Kube rođen je Fidel Kastro. Student prava koji je zbog napada na vojnu kasarnu završio u zatvoru, a potom sa grupom gerilaca srušio diktatora Fulhensija Batistu, upravljao je ostrvom gotovo pola veka. Njegove pristalice pamte ga kao simbol otpora američkom uticaju i čoveka koji je obrazovanje i zdravstvo učinio dostupnim milionima ljudi. Kritičari ga opisuju kao autoritarnog vođu pod čijom vlašću nije bilo političkog pluralizma, slobodnih medija ni prostora za neistomišljenike.

Na Kubi se stogodišnjica njegovog rođenja obeležava skupovima, koncertima, izložbama i međunarodnom konferencijom „Fidel: nasleđe i budućnost“. Više od 1.500 aktivista i predstavnika organizacija iz preko 60 zemalja doputovalo je tim povodom na ostrvo, objavio je Rojters.

Od sina veleposednika do neprijatelja kubanske elite

Fidel Alehandro Kastro Rus rođen je u Biranu, u porodici vlasnika velikog imanja. Njegov otac Anhel Kastro bio je doseljenik iz španske Galicije koji se obogatio uzgajanjem šećerne trske, dok je njegova majka Lina Rus radila u domaćinstvu porodice pre nego što se udala za Anhela.

Kastro se školovao u jezuitskim školama, a 1945. godine upisao je pravo na Univerzitetu u Havani. Studentski život na Kubi u to vreme teško se mogao odvojiti od politike, nasilja i sukoba različitih grupa. Priključio se političkim akcijama, učestvovao u pokušajima pobuna u Latinskoj Americi i postepeno izgradio izrazito antiimperijalističke stavove.

Državni udar kojim je Fulhensio Batista 1952. godine preuzeo vlast u velikoj meri je odredio njegov dalji put. Kastro je najpre pokušao da Batistinu vlast ospori pravnim putem, ali je ubrzo zaključio da sudovi neće zaustaviti diktaturu.

Sa grupom istomišljenika je 26. jula 1953. napao kasarnu Monkada u Santjagu de Kubi. Akcija je propala, mnogi učesnici su ubijeni, a Kastro je uhapšen i osuđen na 15 godina zatvora. Na suđenju je sam izneo svoju odbranu, završivši je rečenicom koja će postati jedan od najpoznatijih revolucionarnih slogana 20. veka: „Istorija će me osloboditi.“

Batista je 1955. godine, pod pritiskom javnosti, proglasio amnestiju. Kastro je izašao iz zatvora i otišao u Meksiko, gde je sa bratom Raulom, Ernestom Če Gevarom i drugim saborcima pripremao povratak na Kubu.

Osamdeset dvoje pobunjenika na jahti „Granma“

U novembru 1956. godine, 82 pobunjenika ukrcala su se na malu jahtu „Granma“, predviđenu za znatno manji broj ljudi. Posle teškog putovanja iskrcali su se na kubansku obalu, gde ih je sačekala Batistina vojska. Većina je ubijena ili zarobljena, dok se mala grupa, među kojom su bili Fidel, Raul i Če Gevara, povukla u planine Sijera Maestre.

Odatle je počeo gerilski rat. Kastrovi pobunjenici napadali su vojne položaje, osvajali oružje, pridobijali seljake i koristili radio kako bi širili poruke protiv Batistinog režima. Batista je u međuvremenu gubio podršku i u zemlji i u inostranstvu.

Prvog januara 1959. godine Batista je pobegao sa Kube, a revolucionarne snage preuzele su kontrolu nad zemljom. Kastro je nekoliko dana kasnije stigao u Havanu, a u februaru, sa 32 godine, postao je predsednik vlade.

Iako se često opisuje kao predsednik koji je Kubom upravljao gotovo pola veka, Kastro je prvih 17 godina posle revolucije formalno bio premijer. Predsednik Državnog saveta i Saveta ministara postao je 1976. godine i na tim funkcijama ostao do 2008.

Zaliv svinja i 13 dana na ivici nuklearnog rata

Nova vlast sprovela je agrarnu reformu, nacionalizovala velika imanja i strane kompanije i ubrzano se približavala Sovjetskom Savezu. Kuba je tokom šezdesetih godina izgrađena kao jednopartijska socijalistička država, a odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama postajali su sve neprijateljskiji.

SAD su prekinule diplomatske odnose sa Havanom, a u aprilu 1961. oko 1.400 kubanskih emigranata, koje je obučavala i podržavala CIA, iskrcalo se u Zalivu svinja. Invazija je doživela potpuni poraz za manje od tri dana, dok je Kastro lično komandovao kubanskim snagama.

Pobeda je učvrstila njegovu vlast i dodatno približila Kubu Moskvi. Već naredne godine Sovjetski Savez počeo je da postavlja nuklearne rakete na ostrvu. Američki izviđački avioni otkrili su lansirne položaje u oktobru 1962. godine, čime je počela Kubanska raketna kriza, tokom koje se svet našao bliže nuklearnom ratu nego ikada ranije.

Sovjetski lider Nikita Hruščov pristao je da povuče rakete u zamenu za američko obećanje da neće napasti Kubu i tajno povlačenje američkih raketa iz Turske. Kastro nije učestvovao u završnim pregovorima i bio je besan što je odluka doneta bez njega.

Četiri sata i 29 minuta za govornicom

Kastro je bio poznat po govorima koji su trajali satima. Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 26. septembra 1960. godine govorio je 269 minuta, odnosno četiri sata i 29 minuta. Taj nastup i dalje je najduži vremenski zabeležen govor u istoriji Generalne skupštine.

Na čelu Kube dočekao je mandate desetorice američkih predsednika i politički nadživeo devetoricu. Preuzeo je vlast u vreme Dvajta Ajzenhauera, a povukao se tokom drugog mandata Džordža Buša Mlađeg.

Kubanske službe bezbednosti tvrdile su da je tokom života izbegao 638 planova za atentat. Deklasifikovani dokumenti pokazuju da je američka obaveštajna služba sarađivala sa pripadnicima mafije i razmatrala različite načine trovanja Kastra, uključujući otrovne pilule koje je trebalo ubaciti u njegovo piće.

Brada, maslinastozelena uniforma i cigara postale su sastavni deo njegovog javnog lika. Kastro je, ipak, prestao da puši 1985. godine, objašnjavajući da kao vođa državne kampanje protiv pušenja mora ličnim primerom da pokaže ono što traži od drugih.

Obrazovanje, zdravstvo i cena jednopartijske vlasti

Revolucionarna vlast pokrenula je 1961. veliku kampanju opismenjavanja u kojoj je učestvovalo oko 250.000 mladih i odraslih Kubanaca. U udaljena sela odlazili su učenici, studenti i radnici kako bi stanovništvo učili da čita i piše. Kuba je tokom narednih decenija izgradila široko dostupne sisteme obrazovanja i zdravstvene zaštite, a njeni lekari slati su u siromašne, ratom pogođene i krizne delove sveta.

Kastrova Kuba podržavala je revolucionarne i antikolonijalne pokrete u Latinskoj Americi i Africi. Kubanske trupe učestvovale su u ratu u Angoli, dok su medicinske brigade postale jedno od najprepoznatljivijih sredstava kubanske spoljne politike. Za mnoge pokrete širom Globalnog juga Kastro je predstavljao dokaz da mala država može da se suprotstavi velikoj sili.

Takva socijalna i međunarodna dostignuća pratila je potpuna koncentracija političke moći. Opozicione stranke nisu mogle slobodno da deluju, nezavisni mediji nisu imali prostor za rad, a protivnici vlasti zatvarani su, proganjani ili primoravani na odlazak iz zemlje.

Amnesti internešenel ocenio je posle Kastrove smrti da su za vreme njegove vlasti dramatično poboljšani pristup zdravstvu, obrazovanju i stanovanju, ali da su ta dostignuća praćena sistematskim gušenjem slobode izražavanja. Hjuman rajts voč navodi da su hiljade ljudi bile zatvarane, dok su čitave generacije Kubanaca ostale bez prava na slobodno političko organizovanje.

Kubansku ekonomiju istovremeno su oblikovali unutrašnji problemi centralizovanog sistema, velika zavisnost od Sovjetskog Saveza i američki embargo koji je decenijama ograničavao trgovinu i ulaganja. Raspad Sovjetskog Saveza početkom devedesetih doveo je zemlju u takozvani „specijalni period“, obeležen nestašicama hrane i goriva, dugim isključenjima struje i padom životnog standarda.

Kraj vlasti, ali ne i kraj uticaja

Zbog ozbiljnih zdravstvenih problema Kastro je u julu 2006. privremeno predao ovlašćenja bratu Raulu. Dve godine kasnije zvanično se povukao sa državnih funkcija, a 2011. i sa čela Komunističke partije.

Umro je 25. novembra 2016. godine u Havani, u 91. godini. Njegov pepeo položen je na groblju Santa Ifigenija u Santjagu de Kubi.

Po Kastrovoj želji, kubanski parlament je posle njegove smrti usvojio zakon kojim je zabranjeno podizanje njegovih statua i davanje njegovog imena ulicama i trgovima. Njegove fotografije, govori i parole ipak su ostali prisutni širom zemlje.

Stogodišnjicu njegovog rođenja Kuba dočekuje usred jedne od najtežih ekonomskih i energetskih kriza u svojoj novijoj istoriji. Dugogodišnji strukturni problemi produbljeni su padom proizvodnje i turizma, ali i američkim naftnim embargom i pooštrenim sankcijama. Nestanci struje u većem delu zemlje traju i više od 20 sati dnevno, dok nestašice goriva utiču na saobraćaj, proizvodnju hrane i rad javnih službi.

Kubanska vlada je u junu odobrila paket od 176 mera kojima bi ekonomija trebalo više da se otvori privatnim preduzećima i stranom kapitalu. Promene dolaze u zemlji čiji se politički vrh i dalje svakodnevno poziva na Kastrove ideje.

Sto godina posle njegovog rođenja, ne postoji samo jedno sećanje na Fidela Kastra. U Havani se slavi kao vođa revolucije koja je Kubi donela veći stepen nezavisnosti, obrazovanje i dostupno zdravstvo. Među njegovim protivnicima i kubanskom emigracijom ostao je upamćen po političkim zatvorima, cenzuri i vlasti bez slobodnih izbora. Obe slike pripadaju njegovoj biografiji i objašnjavaju zašto Fidel Kastro ni danas nije samo istorijska ličnost, već tema oko koje se svet i dalje spori.