Petak je. Trinaesti. Dan kada se civilizacija koja je izmislila veštačku inteligenciju, svemirske teleskope i genetsko editovanje ponaša kao srednjovekovni seljak koji zazire od crne mačke.
I naravno, svi tvrde da ne veruju u baksuz. Samo što tog dana niko neće da potpiše ugovor, pokrene posao, kupi stan ili poleti avionom ako baš ne mora.
Čovečanstvo je racionalno, ali za svaki slučaj kucne u drvo.
Legenda o petku 13. počinje iz drame jednog petka, 13. oktobar 1307. godine. Tada je francuski kralj Filip IV naredio masovno hapšenje templara, jednog od najmoćnijih viteških redova srednjeg veka. Optužbe su bile sve što srednji vek može da smisli: jeres, bogohuljenje, tajni rituali, idolopoklonstvo. Mučenja su bila standardna procedura, priznanja su se pojavljivala brzo, a red je ubrzo nestao sa istorijske scene. I tako je, navodno, rođena legenda o nesrećnom datumu.
Istina je malo prozaičnija, u srednjem veku niko nije pisao o „baksuznom petku 13“. Ta ideja pojavljuje se vekovima kasnije, kada su istorija templara, religijska simbolika i moderna literatura počeli da kuvaju mit koji će se savršeno prodavati. Templari su, naravno nenamerno i posthumno, postavili marketing za praznoverje.
Pre nego što su spojeni u jedan datum, i petak i broj 13 već su nosili etiketu problema. Petak je, prema hrišćanskoj tradiciji, dan kada je Hrist razapet. Nije baš idealna preporuka za srećan početak posla. Broj 13 je još stariji „osumnjičeni“. Na Tajnoj večeri bilo je trinaestoro za stolom, znamo šta se posle desilo. U nordijskoj mitologiji bog Loki dolazi kao trinaesti gost na gozbu i sve se završava katastrofom.
Kako je strah postao globalni brend
Prava eksplozija petka 13. dogodila se tek u modernom dobu. Američki pisac Thomas Lawson objavio je 1907. roman „Friday the Thirteenth“, u kojem berzanski mešetari koriste strah od tog datuma da manipulišu tržištem. Kasnije su došli filmovi, naročito horor serijal „Friday the 13th“, i datum je postao globalni simbol nesreće.
Danas čak postoji medicinski termin za strah od tog datuma: paraskevidekatriafobija. Zvuči kao da je neko zaspao na tastaturi.
U mnogim hotelima nema 13. sprata. U avionima često nema reda broj 13. U nekim bolnicama nema sobe 13. Ni praznoverje nije globalizovano do kraja. U Španiji i Grčkoj nesrećan je utorak 13., u Italiji je baksuz petak 17, u Kini i Japanu broj 4 zvuči kao reč „smrt“, pa je on problem.
Svaki narod ima svoj numerološki bauk.
Najzanimljivije kod petka 13 nije to što ljudi veruju u baksuz. Već to što svi tvrde da ne veruju.
„Ma kakvi, to je glupost“, reći će ozbiljan poslovni čovek i onda će pomeriti potpisivanje ugovora za ponedeljak.
Civilizacija koja je stigla do Marsa još uvek se boji kalendara.
Ako je suditi po istoriji, najveće nesreće retko su se dešavale baš petkom 13. Ratovi, krize, diktature i političke katastrofe dolazile su bez obzira na datum. Ali ljudi vole jednostavne simbole. Lakše je kriviti broj na kalendaru nego priznati da je najveći baksuz često ljudska pamet. Ili glupost, tačnije.
I zato će ovaj današnji petak 13. proći isto kao i svaki prethodni. Neko će se smejati praznoverju, neko će ga potajno izbegavati, a većina će uraditi ono što čovečanstvo radi vekovima. Reći će da ne veruje u baksuz.
I onda če, za svaki slučaj, kucnuti u drvo.
Još uvek nema komentara.