Kada se pomene dinastija Nemanjića, pogled u prošlost vidi slike raskošnih dvorova, zlatom vezenih odora i moćnog carstva. Pad srpske srednjovekovne države pod osmansku vlast, u narodu je razvio legende koje vekovima golicaju maštu: gde je nestalo to silno blago? Dinastija Nemanjića je vladala Srbijom dva veka. To vreme je ispisano na zlatnim stranicama srpske istorije. I mašte. Legenda, ta večita ljubavnica istorije, nudila je sve što narodu treba. I nadu i utehu.
Narodna predanja govore o skrivenim pećinama, zakopanim sanducima ispod manastira i tajnim riznicama koje čekaju da budu otkrivene. Prema njima, poslednji Nemanjići su pred najezdom osvajača dragocenosti sklonili na skrovita mesta i prokleli svakoga ko pokuša da ih nađe. Istorijska nauka je, međutim, mnogo opreznija.
Blago odneto u Carigrad i Ugarsku
Blago nije nestalo preko noći niti se krije u nekom velikom depou. Nestajalo je postepeno, kroz vekove turbulencija. Najveći deo kraljevskog i carskog zlata, nakita i oružja završio je kao ratni plen tokom osmanskih osvajanja. Ono što nije odneto u Carigrad, često je bilo pretopljeno ili korišćeno za otkup zarobljenika i plaćanje danaka. Dinastičke borbe, unutrašnji sukobi i pljačke tokom brojnih ratova desetkovali su materijalno bogatstvo koje je akumulirala loza Stefana Nemanje.
Zlato Novog Brda i Trepče rasipalo se i kroz pljačke i bežanije ka Ugarskoj. Krune su raskomadane radi dragog kamenja ili pretopljene.
Kruna Stefana Dečanskog na Cetinju
Ostale su “mrvice” – prsten Stefana Prvovenčanog u Studenici, veridbeni prsten kneza Radoslava i zlatni prsten kraljice Teodore u Narodnom muzeju u Beogradu. Na Cetinju se čuva kruna za koju se tvrdi da je pripadala Stefanu Dečanskom. Korišćena je tokom krunisanja Nikole Petrovića 1910. godine.
U bečkoj Carskoj riznici nalazi se kruna Stefana Bočkaja iz 1605. godine, za koju srpska tradicija govori da ima nemanjićko ili despotsko poreklo. Krunu je Bočkaju 1606. godine, na polju kod Pešte, predao Veliki vezir Lala Mehmed-paša, bratanc čuvenog Mehmed-paše Sokolovića.
Istorijski muzej Srbije danas čuva vernе rekonstrukcije kruna Milutina, Dušana i Stefana Lazarevića, rađene prema freskama starim tehnikama. One nisu originali, ali vraćaju sjaj epohe.
Hilandar, Studenica, Dečani…
Šta je ipak preživelo? Najdragoceniji nisu predmeti nisu od zlata, već duhovne vrednosti. U Hilandaru, Studenici i Dečanima sačuvani su rukopisi, ikone i crkveni vezovi.
Blago Nemanjića nije potpuno nestalo. Sačuvano je u manastirima, muzejima i kolektivnom sećanju. Pravo bogatstvo leži u freskama, zakonicima i zadužbinama koje su oblikovale srpski identitet. To je riznica koja se ne može opljačkati.
Dinastija Nemanjića vladala je Srbijom više od dva veka, ostavljajući za sobom freske, manastire i predanja o neizmernom bogatstvu. Zlato, nakit, krune i dragocenosti – šta se s njima dogodilo? Istorija i legenda ovde se razilaze, a istina je surova i prozaična.
Srednjovekovni vladari su zaista raspolagali znatnim riznicama. Zlato i srebro se topilo u Novom Brdu i Trepči, a nakit je bio deo dvorova i zadužbina. Posle smrti cara Dušana i rasula države, a naročito tokom osmanskih osvajanja, većina pokretne imovine nestala je u pljačkama, pretapanju ili bežanijama.
Još uvek nema komentara.