Svi znaju što je deža vi, ali postoji i manje poznata suprotnost – žame vi
Napišite svoje ime na komad papira. Zatim ga napišite ponovno. Pa još jednom, i tako desetak, dvadeset ili trideset puta zaredom, što brže možete. Negde na polovini popisa velika je verovatnost da će se dogoditi nešto neobično.
Slova će početi izgledati čudno, a reč više nećete doživljavati kao reč, nego kao niz znakova. Na trenutak bi vam se moglo učiniti da vaše ime pripada nekom drugom. Taj osećaj nestvarnosti suprotnost je poznatijem fenomenu deža vi – jezivom utisku da se potpuno novi trenutak već dogodio.
Manje poznata suprotnost zove se žame vi, trenutak kada poznato lice, reč ili mesto odjednom postanu strani, iako znate da to nisu, piše ScienceAlert, prenosi Indeks.
Psiholozi taj fenomen, koji se doslovno prevodi kao „nikad viđeno“, opisuju kroz neobične, sitne primere. Muzičari se ponekad izgube u deonici koju su odsvirali stotine puta. Neki ljudi opisuju kako su zurili u poznato lice sve dok im se nije učinilo da to nije osoba koju poznaju.
Neuropsiholog Akira O’Konor sa Univerziteta Sent Endru, jedan od vodećih istraživača fenomena, doživio ga je tokom vožnje. Morao je stati jer su mu pedale i volan nakratko postali potpuno strani. Za razliku od deža vija, koji većina ljudi doživi barem jednom, žame vi je ređi i o njemu se manje govori.
Kako izazvati žame vi u laboratoriji
Tim koji čine O’Konor i njegov dugogodišnji saradnik Kris Mulin sa Univerziteta Grenoble Alpes dobio je 2023. godine Ig Nobelovu nagradu. Reč je o satiričnom priznanju za istraživanja koja „ljude prvo nasmeju, a zatim ih podstaknu na razmišljanje“. Nagradu su dobili jer su otkrili kako u laboratoriji, samo uz pomoć olovke i papira, izazvati osjećaj žame vija.
Metoda je bila iznuzetno jednostavna. Devedeset i četvero studenata dobilo je zadatak da neprestano prepisuju istu reč, od uobičajenih poput „vrata“ do ređih, te da stanu čim im postane čudna.
Oko 70 odsto učesnika prestalo je pisati, obično nakon jedne minute i otprilike 33 ponavljanja. U drugoj verziji eksperimenta, gde se koristila samo engleska reč „the“, 55 odsto ispitanika stalo je nakon 27 ponavljanja. Njihovi opisi tog trenutka najbolje ilustriraju fenomen. „Što ih duže gledaš, gube smisao“, rekao je jedan učesnik.
„Imao sam osećaj da gubim kontrolu nad rukom“, dodao je drugi. Treći je opisao: „Ne izgleda ispravno, kao da to uopće nije reč, nego me netko uverio da jest.“ Jedan učesnik prepoznao je osećaj izvan laboratorija: „Na ispitima točno napišem neku reč, ali je onda stalno gledam jer počnem sumnjati da je ipak pogrešna.“
Poreklo ideje o zasićenju
Trenutno objašnjenje temelji se na onome što psiholozi nazivaju zasićenje. Ideja je da se u reč, lice ili predmet može gledati toliko intenzivno i učestalo da se moždani prikaz toga privremeno preoptereti i prestane imati smisla. Iako se čini kao nova spoznaja, radi se o staroj ideji. O’Konor i Mulin proveli su gotovo 15 godina razvijajući eksperiment za koji su mislili da je originalan.
Kasnije su otkrili da je psiholog Margaret Floj Vašburn, jedna od nepravedno zanemarenih osoba u istorije psihologije, objavila gotovo identičan rad još 1907. godine sa studenticom Elizabet Severens. One su fenomen opisale kao „gubitak asocijativne moći reči nakon dugotrajnog fiksiranja“ i utvrdile da se štampana reč nakon tri minute zurenja počinje „raspadati“.
Neočekivani izvor fenomena
Dugo se pretpostavljalo da zasićenje dolazi „odozgo prema dole“, odnosno da je reč o kvaru u moždanim sistemima za jezik i značenje.
Međutim, studija iz 2024. objavljena u časopisu Communications Biology značajno je zakomplikovala tu sliku. Istraživači su izradili model dubokog učenja koji oponaša vidni korteks, deo mozga koji obrađuje osnovne oblike puno pre nego što se pojavi značenje. Zatim su mu prikazivali vizualne obrasce koji se ponavljaju i pratili njegovu sposobnost klasifikacije.
Tačnost modela je rasla, dosegla vrhunac, a zatim je, bez ikakvih drugih promena, počela padati. Sam čin gledanja bio je dovoljan. Tim zaključuje da bi zasićenje mogao biti proces koji ide „odozdo prema gore“ i koji je ukorenjen u osnovnoj vizualnoj obradi.
Ako se to pokaže tačnim i za ljudski mozak, žame vi možda ne započinje gubitkom vere mozga u značenje reči. Moguće je da počinje time što vizualni sistem jednostavno odustaje od prepoznavanja onoga što ta reč jeste.
Mračna strana i veza s drugim stanjima
Poznato je da nisu svi jednako skloni ovom fenomenu. Studija iz 2023. pokazala je da su starije osobe znatno manje osetljive na zasićenje od mlađih. Žame vi ima i svoju mračniju stranu. Kod osoba s epilepsijom temporalnog režnja može se pojaviti kao aura pre napadaja – nevoljni talas nepoznatosti u poznatoj prostoriji ili pred poznatim licem, što je često praćeno strahom.
Zasićenje bi moglo igrati ulogu i u opsesivno-kompulzivnom poremećaju (OKP). Učestalo proveravanje, na priemr jesu li vrata zaključana, može izazvati isti efekt zasićenja. Vrata više ne izgledaju zaključano, pa ih osoba proverava ponovno, a upravo to neprestano proveravanje sprečava da ona ikada izgledaju „dovoljno zaključano“.
Istraživanja su tek na početku. Tačno povezivanje zasićenja, efekta verbalne transformacije i žame vija ostaje otvoreno pitanje. Takođe nije jasno menja li otkriće o vidnom korteksu način na koji bi se ti fenomeni trebali tretirati kod ljudi kojima su oni simptom, a ne samo zanimljivost.
To znači da sledeći put kada vam se učini da je vaše vlastito ime napisao netko nepoznat, ne umišljate. Samo promatrate svoj mozak kako radi nešto što znanstvenici još uvijek pokušavaju objasniti.
Još uvek nema komentara.