Od podkasta do pokreta: „Odomaćeni“ iz Holandije podržali studente

U Holandiji se, poslednjih godina, formirala snažna, vidljiva i solidarno povezana zajednica ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Kroz podkast “Odomaćeni”, ali i kroz konkretne akcije podrške studentima u Srbiji, ta zajednica je pokazala da dijaspora nije samo publika, već aktivni akter.

Iza projekta stoje Olivera (Olja) Vukašinović, psihoterapeutkinja i autorka bloga Pohod na vetrenjače, Ema Petrović, preduzetnica i vlasnica agencije za digitalne medije i knjigovodstvo, i Jan Arsenović, producent podkasta, video editor i fotograf. Svi oni već oko deset godina žive u inostranstvu, a kroz lične i profesionalne puteve razvili su snažnu vezu sa zajednicom ljudi sa Balkana u Holandiji.

Važan deo ove priče je i Aleksandra Pavlović, autorka bloga i Instagram profila Mama u zemlji lala i Magazin o životu u Holandiji, koja se godinama, intenzivno bavi temama života, roditeljstva i integracije u Holandiji.

Odomaćeni nisu samo prostor za razgovor, već i za konkretno delovanje. Svi akteri ove priče već dugo su deo pokreta podrške studentima u Holandiji.

Do sada je prikupljeno više od 60.000 evra pomoći, a članovi zajednice su vozili bicikle u susret studentima u Strazbur i trčali u susret studentima u Brisel. Ove akcije daju širi kontekst priči o dijaspori, ne kao pasivnom posmatraču, već kao aktivnom akteru solidarnosti, povezivanja i društvene odgovornosti.

Za Naš portal, Odomaćeni, odnosno platforma i podkast koji okuplja ljude sa Balkana u Holandiji i šire,  odgovaraju na pitanje šta znači „odomaćiti se“, kada već deset godina živiš van zemlje, iz koje si potekao.

„Ovo je pitanje koje postavljamo svakom gostu u našem podkastu i na koje i sami iznova tražimo odgovor. I koliko gostiju, toliko je i različitih odgovora. U kontekstu života u inostranstvu, zaključila bih da je to individualni proces integracije, a ne puke asimilacije. Dobra vest je da se mnogo nas već oseća odomaćeno, ali da se svakako taj osećaj može širiti i povećavati“.

Ema, Olivera i Jan udružili su svoja iskustva i publiku kako bi kreirali medijski sadržaj koji je nedostajao našoj dijaspori u Holandiji. Projekat je brzo postigao uspeh i ugostio istaknute ličnosti poput Rajka Grlića, vladike Grigorija i drugih.

Izazovi naših ljudi u dijaspori su različiti, u zavisnosti od toga da li je neko došao na studije ili kao partner, partnerka nekog iz Holandije, zbog posla ili devedesetih, kao izbeglica od rata. Tvrde da se dijaspora, u poslednjih deset godina, drastično promenila.

„Pre su ljudi ovde dolazili kao izbeglice i politički azilanti. Dok sada dolaze kao viskokvalifikovani emigranti. Često se izjašnjavaju kao ekološki, više nego ekonomski iseljenici. Razlozi preseljenja se menjaju i ovi pripadnici dijaspore su otišli u kasnijim godinama i retko s željom da se vrate u matičnu zemlju. Izazov je i kako sačuvati identitet i maternji jezik, pre svega kod dece rođene ovde“.

„Društvene mreže i Internet doprineli su jednostavnijem prepoznavanju ovakvih inicijativa, koje nas spajaju bez obzira odakle smo i kada smo došli“.

Svako od njih se trudi da pronađe balans između integracije u društvo u kom žive i očuvanja veze sa zajednicom iz koje dolaze.

„Holandja je veoma multikulturalna i mi smo uspeli da nađemo poslove na našem jeziku i engleskom i nemamo presiju učenja holandskog, da bismo se integrisali. Atmosfera je drugačija u većim holandskim gradovima (Amsterdam, Hag, Roterdam), nego u Nemačkoj, gde je jezik imperativ“.

Koliko ih je angažman “vratio” Balkanu, toliko im je pomogao da ga sagledaju trezvenije.

„Dao nam je definitivno pogled sa strane i izoštrio nam sliku. Shvatili smo koliko naših ljudi ima u emigraciji. U svakom kutku sveta ima nekog s naših prostora, i to svet čini manjim, a daljine kraćim“.

“Mi smo animirali ljude da glasaju na izborima, ovde u holandskoj ambasadi, i ponosni smo što smo uspeli da sakupimo famoznih 100 potpisa i otvorimo izborna mesta na prethodnih nekoliko izbora i referenduma. Organizovali smo i protest podrške i apel na prestanak nasilja nad demonstrantima još tokom 2020. godine i protesta u Srbiji tokom korone”.

“Sada je prekretnica bila pad nastrešnice u Novom Sadu. I naš prvi protest podrške bio je održan u decembru prošle godine u Hagu, ispred srpske ambasade”.

Ono što ih je pokrenulo da reaguju je bila tuga, ali i bes.

„Upoznali smo se, umrežili, napravili radne podgrupe, od kreiranja transparenata, do donacija i osmišljavanja akcija za animiranje dijaspore, ali i širenja svesti holandskih medija, kao i internacionalne zajednice o dešavanjima u Srbiji. I onda smo krenuli da osmišljavamo načine kako da damo svoj doprinos“.

Oni nisu hteli da budu puki posmatrači, već da doprinesu borbi, kroz proteste podrške, pisma, izložbe fotografija, projekcije filmova, i humanitarne akcije.

„Nalazili smo kreativne načine da animiramo kako dijasporu, tako i Holanđane, da doniraju za našu revoluciju. Od trčanja, dvorišnih rasprodaja, poklona za rođendane, dizajniranja posebnih bedževa, torbi i nalepnica, preko vožnje bicikli do Strazbura i trčanja do Brisela“.

„Protesti su postali i deo kolektivne terapije, gde smo se jadali jedni drugima i obaveštavali o novostima“.

Život u Holandiji dao im je alate, samopouzdanje i distancu, koja im je pomogla da se drugačije organizuju.

„Aktivizam, samoorganizovanje i generalno duh pobune i protesta su ovde vrlo jaki. A i sama organizacija jednostavna. Potrebno je samo prijaviti skup nadležnima. Kada su cilj i vrednosti iste, sve je moguće. Međutim, čim pokrenemo bilo koje drugo pitanje koje nije podrška studentima, krene razjedinjavanje i deljenje. Tako da smo fokus stavili na studentske proteste i borbu“.

Prikupljeno je više od 60.000 evra, ljudi su vozili bicikle ka Strazburu, trčali ka Briselu. Ljudi su vapili za nekim faktorom zajedništva.

„Sreća je da su to sada bili studenti, mladost i pamet. A ne neka authoritarna ličnost, koja lako zavede naše ljude. Mnogo nas je prvi put pomislilo da i ne bi bilo toliko loše da naša deca požele da studiraju u Beogradu. Do ovih protesta, tako nešto bismo smatrali ličnim i roditeljskim neuspehom„.

„Čekamo izbore i spremni smo da uradimo sve što je potrebno da animiramo ljude za glasanje, kao i da sakupimo još novca, podelimo kontakte ili šta god“.

Nisu otišli i odselili se da bi se udaljili od naših ljudi. Naši ljudi su ono što ih najviše boli i što im nedostaje.

„Mi smo otišli zbog zagađenog vazduha, zbog devalviranja vrednosti, korupcije, nepotizma i sunovrata moralnih vrednosti. Zbog nemogućnosti da se bavimo svojim strukama, ako nismo u stranci. Mi potpisujemo sve studentske zahteve i navijamo za njih svim srcem“.

Sve što čine za njih nije samo politički ili moralni čin, već kako kažu, ljudski, civilizacijski.

„Onaj minimalni minimum dostojanstva. Da možemo da se pogledamo u ogledalo i kažemo deci gde smo bili, kad su Srbiji deca ubijala decu po školama i seoskim dvorištima, kad je padala nadstrešnica na ljude, kad je vazduh bio najzagađeniji na svetu“.

„Studenti su nam vratili taj optimizam i veru u promenu“.

Olja objašnjava da je potreba za povezivanjem u teškim trenucima duboko instinktivna reakcija na gubitak spoljašnje stabilnosti, gde akcija postaje način borbe protiv besmisla.

„Ja sam spontano pokrenula besplatnu Online grupu psihološke podrške iseljenicima, povodom situacije u Srbiji. I odziv naših ljudi je bio ogroman. Bilo nas je iz Austrije, Nemačke, Holandije, Kanade i mnogih drugih zemalja. Gosti su nam bili i studenti koji su pešačili, bili na protestima i u blokadama i prenosili nam s lica mesta svoje utiske i osećanja“.

Kada uporedi poslovni ambijent u Srbiji i Holandiji, Ema naglašava kako sistemski odnos prema greškama direktno utiče na osećaj sigurnosti i mogućnost da se izbegne sagorevanje.

„Studentski pokret je doneo upravo to: jasnu ideju, solidarnost i energiju koja ne iscrpljuje, već povezuje. Čak i iz inostranstva, imam osećaj da sam deo nečega većeg, promišljenog i važnog. To mi daje snagu da doprinosim bez pritiska da „moram sve“, već sa osećajem da svako daje onoliko koliko može“.

Jan ukazuje na specifičnost komuniciranja balkanskih tema strancima, gde je zbog nedostatka predznanja, kod publike neophodna izuzetna preciznost i konkretnost.

„Naša distanca od Srbije znači da nemamo nikakvu (auto)cenzuru. Ne plašimo se da “opletemo” po svima koji zasluže – ali utemeljeno i pomalo sarkastično“.

„Na tom prvom protestu podrške studentima u Hagu, u decembru 2024. godine, prišla nam je jedna starija Holanđanka i pitala protiv čega protestujemo. Neko joj je odgovorio: „Protiv korupcije“, a ona je na to rekla: „Pa, svi imaju korupciju!“ Odmah mi je bilo jasno da komunikacija o protestima mora da bude što konkretnija“.

Aleksandra Pavlović, kao karika u lancu solidarnosti, svedoči o snazi poverenja koje je godinama građeno među našim ljudima u Holandiji.

„Studentski pokret je svima nama ulio novi optimizam, da još nije sve izgubljeno i da se vredi boriti. Jer Holandiju sutra možemo zameniti nekom drugom zemljom, a Srbija je naša zauvek“.

„Bilo je to lice Srbije iz koje niko ne bi želeo da ode – organizovane, vredne, složne, tolerantne i solidarne.“

„Ponosna sam na našu malu dijasporu koja neumorno organizuje skupove, prikuplja donacije, šalje pakete, učestvuje u trkama, izveštava, piše transparente, osmišljava akcije“.

„Ako je ova solidarnost imala smisao, onda je to bio trenutak kada smo, iako daleko, odlučili da budemo prisutni. Jer, kao što volimo da kažemo: Ne računa se samo ako ne želiš da se računa“.

Na drugom kraju Evrope formirala se grupa ljudi povezana poreklom, pravdoljubivošću i solidarnošću, koja treba da bude primer mnogima, ne samo neodlučnima. Ono što bi „Odomaćeni“ voleli da ostane zabeleženo, ako se neko za deset godina vrati na ovu priču, nije priča koliko je novca prikupljeno, već kakva je Srbija tada postojala, makar i privremeno.