Srbin u paklu Bangkoka: „Zatvor mi je uzeo godine, ali mi je vratio mir“

Životna priča Maksima Klasanovića liči na holivudski film. Počinje na Tajlandu gde je otišao u nadi da če naći posao i miran život. I našao ga je lako, u ugostiteljstvu, pa zatim u nekretninama. A onda, pogrešan korak, iz želje za brzom zaradom upliće se u poslove sa narkoticima. Uhvaćen, uhapšen i  iz tropskog raja odveden u najmračnije ćelije Bangkoka. Na 13 godina. I tu, zapravo, počinje prava priča o promeni. Onoj unutrašnjoj.

„Kada sam shvatio da nije reč o 13 meseci već o 13 godina, telo mi je prvo reagovalo, morao sam da sednem. U sudnici sam bio u stanju šoka“.

Pomilovan je nakon osam godina. Priča nam kao slobodan čovek, ali  to nije hronika preživljavanja u nehumanim uslovima. To je analiza transformacije svesti, od šoka zbog drakonske kazne do pronalaženja unutrašnje slobode, tamo gde je fizička potpuno oduzeta.

“Narednih nekoliko sati nisam bio sposoban da mislim. Kao da se um isključio da bi me zaštitio. Tek kasnije, kada sam se vratio u zatvor i kada su drugi zatvorenici počeli da reaguju na moju kaznu, polako shvatam razmere onoga što me čeka”.

U tom trenutku menja mu se pogled na život. Otvara se pitanje “kako izdržati” i kreće unutrašnja borba.

„Zatvor je bio pakao po uslovima. Ali shvatio sam da, ako ga gledam samo kao pakao, poludeću“.

Počeo je da ga posmatra kao manastir, kao mesto izolacije, tišine i suočavanja sa sobom.

“Najviše mi je ostao osećaj prenatrpanosti i miris zatvora. Zvona na svakih 15 minuta. Svetla koja se nikada ne gase. Taj stalni osećaj da nema privatnosti, da nema tišine. Ali paradoksalno, iz tog haosa rodila se moja unutrašnja tišina”.

Maksim kaže da kada fizički nemaš slobodu, svaka stranica postaje prozor. Knjige su mu pomogle da shvati da patnja može da bude učitelj, a ne samo kazna. Onda sreće čoveka koji se nije uklapao u zatvorski ambijent.

“Amira sam primetio jer je bio miran. U haosu zatvora, mir je retkost. Nije reagovao na provokacije, nije učestvovao u sukobima. Imao je neku unutrašnju stabilnost koja me je privukla”.

On mu je pokazao jednostavnu tehniku disanja i meditacije, ali Maksim nije verovao da će to nešto da promeni.

“Taj mali korak – deset minuta tišine, otvorio je prostor u meni koji ranije nisam poznavao. To je bio početak mog unutrašnjeg oslobađanja”.

Najteže mu je bilo da gleda ćerku kako raste, a ne može da je zagrli.

„Veza sa ćerkom održavala se kroz kratke posete iza stakla, kroz pisma i kroz molitve. Jednom sam se iskreno molio da je vidim. Obećao sam sebi da ću, ako dođe, govoriti o veri i ljubavi drugima. Kada se ta poseta zaista dogodila, doživeo sam to kao čudo”

Majka mu je bila stub. Njena vera u njega nikada nije nestala, čak ni kada je sam sumnjao u sebe.

“Naša porodična priča – od imigranata do mog pada i ponovnog uzdizanja, naučila me je otpornosti. Naučila me je da čovek može pasti, ali ne mora ostati dole”.

Sloboda ga je, kako kaže, iznenadila više nego zatvor.

“Nisam mogao da spavam na krevetu, telo je naviklo na beton. Tehnologija je napredovala toliko da sam imao osećaj da sam preskočio čitavu epohu. Najveći izazov nije bila spoljašnja sloboda, već unutrašnja prilagodba. Morao sam ponovo da naučim kako se živi bez stalne borbe za opstanak”.

Jedan od najtežih momenata u zatvoru mu je bila smrt prijatelja.

“Kada vam prijatelj umire na rukama, nestaju iluzije. Smrt postaje stvarna, bliska. To iskustvo me je naučilo da je život krhk i dragocen.“

„Rekao bih: ne beži od bola. Sedi sa njim. Diši. Posmatraj ga”.

Kroz svoje iskustvo uči nas da je kriza često poziv na transformaciju.

“Ako sam ja mogao pronaći mir među 70 ljudi u 60 kvadrata, onda svako može pronaći trenutak tišine u svom životu”.

Svakako ostaje žal ka ljudima koje voli i koje je povredio. Ipak, priču nam završava čovek koji je danas, ne samo slobodan, već i zahvalan.

“Zatvor mi je oduzeo godine, ali mi je dao svest. Dao mi je raj koji sam pronašao u sebi. I zato verujem da prava sloboda počinje iznutra.“

Maksim danas živi u Nemačkoj. I radi, pošteno i ozbiljno. Svoje iskustvo je pretočio u knjigu. I zbog sebe i zbog drugih. Jer, ni pakao ne mora da bude pakao, ako nađeš svoj unutrašnji raj.