Odluka Vrhovnog suda Srbije da je Apelacioni sud nezakonito oslobodio optužene za ubistvo Slavka Ćuruvije nije samo vest iz sudske hronike. To je politička i moralna dijagnoza države u kojoj živimo.
Jer ovo nije priča o jednoj proceduralnoj grešci. Ovo je priča o sistemskoj grešci koja traje više od dve decenije.
Ubistvo Slavka Ćuruvije dogodilo se 1999. godine, u vreme kada je istina bila proglašena državnim neprijateljem, a novinari legitimnim metama. Dvadeset šest godina kasnije, država nam i dalje pokazuje da joj je lakše da se pravi da zločin ne postoji nego da se suoči s njegovim nalogodavcima.
Kada Apelacioni sud oslobađa ljude koji su prvostepeno osuđeni za političko ubistvo, i to uz obrazloženja koja danas padaju pred Vrhovnim sudom – to nije pravosudna nezavisnost. To je poruka. Poruka da su neki zločini „preteški“ za sistem, a neki ljudi „previše zaštićeni“ da bi odgovarali.
Odluka Vrhovnog suda jeste važna. Ona jasno kaže: presuda Apelacionog suda bila je nezakonita. Ali istovremeno, ona otkriva i nešto mnogo ozbiljnije – koliko je duboko urušeno poverenje u institucije koje bi morale da budu poslednja linija odbrane pravde.
Jer kakva je to država u kojoj se ubice novinara oslobađaju, pa se tek godinama kasnije konstatuje da je to bilo protiv zakona? Kakva je to pravda koja dolazi tek kada više niko ne veruje da će ikada stići?
Ovo nije samo slučaj Slavka Ćuruvije. Ovo je slučaj svih novinara koji su ćutali iz straha, svih građana koji su naučili da ne očekuju ništa od sudova i svih institucija koje su se navikle da rade bez posledica.
Kad sud nezakonito oslobodi ubice novinara, to nije greška. To je poruka. Poruka da se zločin isplati ako je politički podoban. Da vreme može da opere odgovornost. Da se pamćenje računa kao slabost.
Ako je danas potvrđeno da je zakon prekršen, sutra mora da se zna ko ga je prekršio. I ko će odgovarati? I kad će odgovarati?
Bez tog odgovora, ova odluka ostaje samo još jedan dokument u arhivi propuštenih šansi. A pravda koja se ne sprovede – nije pravda. Ona je samo odložena nepravda, sa pečatom države.
Цела јавност једнострано сагледава процес, као признање да је Апелациони суд био пристрасан на корист оптужених. Ствар је, ипак, мало комплекснија.
Мени изгледа да Врховни Суд овим откупљује огрешења која смо као друштво начинили према Ћурувији. И да пресуда Апелационог Суда није тако незаконита као што се тврди.
Но, то није могуће знати док се не прочитају пресуде. То нико од коментатора није урадио. Ево како их је један правни стручњак, који их је прочитао, сажео:
„Колико се може видети из пресуде, та нова одлука Врховног Суда није уважила ваљане аргументе пресуде Апелационог Суда.
Ствар је отишла дођавола неспремношћу државе да ОДМАХ покрене ваљану истрагу, и она је тек касније предузета.
Велики проток времена загадио је и доказе и поступак. Докази се више нису могли формално правно исправно установљавати а сâмо сведочење Бранке Прпе ишло је осумњиченима на руку.“
Јавност прећуткује исказ Бранке Прпе, која каже — „Нису они.“Јавност прећуткује и то да докази са базних телефонских станица нису могли да се законито изведу, а они су основ утврђења кривице. Шта је суд, онда, могао да пресуди?