Srbija, tri godine posle: Gde su nestali zahtevi „Srbije protiv nasilja“?
Navršile su se tačno tri godine od majskih tragedija koje su zauvek promenile Srbiju. Danas, 4. maja 2026. godine, dok se u Duboni i Malom Orašju pale sveće, a u Beogradu tišina ponovo pritiska hodnike „Ribnikara“, društvo se nalazi u čudnom procepu. S jedne strane su porodice koje i dalje čekaju pravdu u sudnicama, a s druge politička scena na kojoj su nekadašnji zahtevi sa ulica, rođeni iz bola i nade da će se nešto zaista promeniti, polako utihnuli pred zidom političkih kalkulacija i zaborava. U nastavku donosimo analizu stanja tri godine kasnije, uz osvrt na pravosudne procese i odgovore lidera opozicije o sopstvenoj odgovornosti.
Pravda na „čekanju“: Kad sistem štiti sam sebe
Tri godine su prošle, a porodice stradalih i dalje prolaze kroz pakao sudnica. Umesto pravosudnog epiloga koji donosi makar mrvu mira, dobili smo procese koji liče na beskonačnu traku.
Slučaj „Ribnikar“: Ukidanje presude roditeljima K.K. krajem 2025. godine i vraćanje suđenja na sam početak pod novim sudijom, Draganom Martinovićem, jasan je indikator tromosti sistema. Zatvorenost za javnost, uprkos protivljenju porodica, samo produbljuje jaz nepoverenja.
Dubona i Malo Orašje: Iako je Uroš Blažić priznao zločin, kazna od 20 godina, zakonski maksimum za mlađeg punoletnika, ostaje gorka pilula za roditelje koji su u jednoj noći izgubili sve. Pitanje „zašto raniji incidenti nisu procesuirani“ i dalje lebdi iznad glave tadašnjeg vrha MUP-a i pravosuđa.
Statistika kao šamar: Razoružavanje koje to nije bilo
Država se hvalila prikupljanjem 109.000 komada oružja u leto 2023. godine. Ipak, tri godine kasnije, podaci su jasni: u prvim mesecima nakon te kampanje, broj krivičnih dela sa vatrenim oružjem porastao je za 38%.
To nam govori da je oružje predala „poslušna“ Srbija, dok je ono u rukama agresivnih i povlašćenih ostalo tamo gde je i bilo, spremno da ponovo opali.
Gde je nestala „Srbija protiv nasilja“?
Protesti koji su usledili nakon maja 2023. bili su vapaj društva koje više nije moglo da trpi agresiju koja je postala deo svakodnevnice. Danas, ti zahtevi (REM, nacionalne frekvencije, gašenje tabloida) deluju kao daleka prošlost. Zato smo pitali neke od ključnih aktera opozicije da li je unutar njihovih redova sprovedena analiza sopstvenih grešaka i kako danas, sa vremenske distance, posmatraju svoje poteze.
Između priznanja i prebacivanja krivice
Radomir Lazović (ZLF): Voleo bih da smo mogli da uradimo više
Lazović ističe da izostanak suštinskih promena nakon masovnih ubistava samo produbljuje tragediju društva, dok vlast, umesto obuzdavanja, koristi nasilje kao alat protiv onih koji kritički razmišljaju.
„Činjenica da se nakon masovnih ubistava u Ribnikaru i okolini Mladenovca ništa nije promenilo produbljuje tragediju našeg društva. Vlast je nastavila po starom u svakom smislu, a umesto zaustavljanja i obuzdavanja nasilja i onog fizičkog i onog koje dolazi iz medija, svedočimo njegovoj eskalaciji protiv nepodobnih delova društva. Naravno da i sam osećam odgovornost i voleo bih da smo mogli da uradimo više da nateramo ljude na vlasti koji su najodgovroniji ili da nešto urade ili da ih smenimo“
Podseća na iscrpljujuću parlamentarnu borbu i sate govora u kojima su nuđena konkretna rešenja za bezbednost dece i kontrolu oružja, što je režim sistematski odbijao, dovodeći do incidenata u samoj Skupštini.
„Prvo smo pokušali argumentima, kao ovlašćeni predstavnik tada sam u toku 4 dana, koliko je trajala sednica, govorio ukupno više od 8 časova o mogućim merama koje bi mogle biti sprovedene da se unapredi boravak dece u školama, da se zaustavi nasilje iz medija, da se oduzme naoružanje i pojača njegova kontrola, ali vlast apsolutno ništa nije želela da prihvati. Ono prekidanje sednice Narodne skupštine kojeg se svi sećaju po aktiviranju aparata za gašenje požara bilo je kako im ne bismo dozvolili da nastave kao da se ništa nije desilo“.
Na kraju, Lazović iskreno priznaje da, uprkos uloženom trudu, unutar opozicionih redova nije došlo do preispitivanja sopstvenih postupaka nakon što zahtevi protesta nisu ispunjeni.
„Nažalost, iako smo pokušali da pokrenemo tu temu, nije bilo analize o kakvoj me pitate“
Miroslav Aleksić (NPS): „Izborni rezultat kao vrhunac i zid“
Aleksić podseća da masovni izlazak na ulice pre tri godine nije bio uspeh političkih lidera, već spontani krik naroda koji je zahtevao bezbednu zemlju, što je kasnije rezultiralo i najvećim uspehom opozicije na biralištima.
„Tada je skoro cela Srbija bila na ulicama. Oni nisu izašli zbog političara, izašli su jer su bili besni, jer su želeli pravdu i bezbednu zemlju. Tada smo svi zajedno postali svesni kakve posledice mogu da imaju sistemski propusti u državi. Na izborima 2023. svaki četvrti birač glasao je za opozicione stranke, što je najviše od početka vlasti SNS-„.
Naglašava da ciljevi borbe ostaju nepromenjeni, ali da je neispunjavanje zahteva direktna posledica straha režima od pravde.
„Danas želimo isto – pravdu, zakoni da važe jednako za sve i državu bez korupcije. Kao i pre tri godine, postavljeni su neki logični zahtevi. Naravno, oni koji vode državu neće ih ispuniti jer bi to značilo da oni sami završe u zatvorima“
I dok na terenu novi studentski pokret čuva svoju autonomiju i drži upornu distancu prema partijskim centrima, Aleksić i dalje insistira na formuli ujedinjenja i ličnoj spremnosti na preispitivanje:
„Jedini način da dođemo do pravde i ispunjenja zahteva jeste smena aktuelne vlasti na izborima, zato je i neophodno da društvo ide dalje i nastavi borbu dalje. A to ćemo uspeti samo zajedno i koordinisano, jer nam treba svaki glas i svaki čovek“
Pavle Grbović (PSG): Ključna greška raspad koalicije Srbija protiv nasilja
Grbović otvoreno analizira trenutke u kojima je opozicija samu sebe saplela, od raspada koalicije do gašenja Anketnog odbora, ali naglašava da se politički krah ne sme poistovetiti sa neuspehom celog društva.
„Ključna greška koalicije Srbija protiv nasilja je to što se ista raspala pred ponovljene izbore u Beogradu i verujem da su svi te greške svesni, bez obzira na to kako gledaju na ispravno rešenje u tom trenutku. Ali je činjenica da se neuspeh društva da se izbori sa uzrocima tragedija ne može poistovetiti sa sudbinom jedne izborne koalicije“.
Lider PSG-a podseća na navodnu opstrukciju Anketnog odbora i objašnjava zašto je istorijski rezultat u Beogradu ipak ostao bez pobedničkog epiloga.
„Činjenica je takođe da je delovanjem Boža Prelevića praktično ukinut skupštinski Anketni odbor koji je trebalo da obezbedi da se u javnom prenosu otvore brojna pitanja. Činjenica je takođe da je na izborima koji su usledili, koalicija SPN ostvarila izuzetan rezultat, a da je pobeda izostala zbog nesposobnosti desno orijentisanih stranaka da se udruže, kao i odluke nekih, poput ljudi iz stranke Branimira Nestorovića, da ne razvlaste SNS u Beogradu“.
Njegov zaključak je da propuštene prilike moraju postati škola za buduće promene, slično lekcijama iz petooktobarske istorije.
„Na sve to sada treba gledati kao na iskustvo koje će nam pomoći da se greške ne ponove, baš kao što i neka razočarenja vlašću nakon Petog oktobra ne treba da budu kočnica novim promenama, već podstrek da se sada uradi ono što je tada propušteno“
Srđan Milivojević (DS): Napravili smo grešku igrajući po Vučićevim pravilima
Najoštrija samokritika stiže iz tabora Demokratske stranke, koja je kroz podršku studentskom pokretu značajno osnažila svoj kredibilitet. Milivojević govori za Naš portal o strateškom lutanju i ocenjuje da je opozicija pogrešila pokušavajući da se bori konvencionalnim metodama u sistemu koji nije demokratski.
„Greška i odgovornost tadašnje opozicije su očigledne: ta energija nakon višemesečnih protesta nije smela da bude svedena na uobičajene metode političke borbe, kao da živimo u iole uređenoj demokratskoj državi“.
On posebno ukazuje na trenutak nakon izborne krađe i rezolucije Evropskog parlamenta, smatrajući da je nastavak rada u institucijama bio strateški promašaj.
„Kada je čak i Evropski parlament usvojio rezoluciju u kojoj se jasno govori o krađi izbora u Srbiji, opozicija je morala da napravi politički raskid sa režimskom igrom. Umesto toga, nastavkom učešća u radu Skupštine kao da su izbori bili regularni, poslata je pogrešna poruka i građanima i međunarodnoj javnosti“.
Milivojević ističe da je DS jedina stranka koja je iz tih grešaka izvukla konsekvence, te da je pojava novih, studentskih pokreta dokaz da su stari formati postali nedovoljni.
„Demokratska stranka je pokazala političko razumevanje da greška i propuštena prilika moraju da nose političku odgovornost. Koliko znam, u drugim opozicionim strankama tom pitanju se nije pristupilo na isti način. Zato je pojava studentskog pokreta od presudnog značaja za Srbiju. Ona je pokazala da se energija promene više ne može zatvarati u postojeće opozicione formate, jer je postalo jasno da sa ovako formatiranom opozicijom Vučić nema ozbiljan problem“
Zaključuje da su studenti vratili neophodne vrednosti u političku borbu i da opozicija mora prestati sa samoodbranom i preuzeti odgovornost.
Studenti su u politički život vratili ono što je nedostajalo: hrabrost, moralnu jasnoću i spremnost da se ne pristaje na pravila igre koju je nametnuo režim. (…) Zahtevi protesta „Srbija protiv nasilja“ nisu ispunjeni, društvo nije dobilo pravdu, a režim je nastavio da proizvodi nasilje. Zato odgovor na to iskustvo ne može biti samoodbrana opozicije, nego priznanje grešaka, preuzimanje odgovornosti i potpuno drugačiji pristup borbi za oslobađanje države. Danas to znači punu i nedvosmislenu podršku studentskoj listi.
Pitanja smo poslali i Mariniki Tepić iz SSP, ali nam ona do objave teksta nije odgovorila.
Srbija između dva sveta
Tri godine kasnije, slika Srbije je podeljena. S jedne strane su sela Dubona i Malo Orašje, mesta u kojima je vreme stalo dok roditelji žive u tišini praznih dečjih soba. S druge strane je politički establišment koji je preživeo najveći društveni potres bez ijedne suštinske promene u svom delovanju.
Ostaje utisak da je opozicija propustila trenutak da vansistemski gnev kanališe u trajnu promenu. Režim je uspeo da „preživi“ maj 2023, odmah zatim i novembar 2024, a društvo je ostalo u sistemu koji i dalje ne prepoznaje opasnost dok ne postane prekasno.
Pitanje koje i dalje visi u vazduhu nije samo „Ko je kriv?“, već „Šta smo naučili?“. Ako je suditi po suđenjima koja se vraćaju na početak i statistici nasilja koja raste, odgovor je poražavajuć.
Još uvek nema komentara.