Najkraća definicija života u Srbiji u protekloj godini bila bi – ne smeš da govoriš, ne smeš ni da ćutiš. Dok je sloboda govora, odavno nezvanično ukinuta, prethodna godina oduzela nam je i – slobodu ćutanja.
Danas živimo u društvu u kom svaka reč može da postane dokaz protiv, ali i svako ćutanje može da probudi sumnju. Luksuz neutralnosti više ne postoji. A ćutanje odavno nije zlato. Nalazimo se u ringu u kom se, za sada, pobednik ne nazire – i govor i ćutanje donosi posledice. Izgleda da izlaza nema.
Tako je autocenzura otišla na viši nivo. Postala je alat da preživimo, a pitanje „koliko me to košta”, postalo je važnije od pitanja „šta zapravo mislim“. Ne govoriš da bi izrazio stav, već da bi pokazao svoje mesto na društvenoj pozornici. Javne ličnosti su bile meta više od drugih. Kao da nije bilo dovoljno da imaju mišljenje. Trebalo je da znaju savršen tajming i da budu u skaldu sa većinom. Svako odstupanje od očekivanog ili zakasnela reakcija, očas posla bivalo je neoprostiv greh.
Tragedija 2025. godine nije bila samo u kontroli onoga što želimo da kažemo – to je višedecenijska boljka Srbije. Nova tragedija je kriminalizacija ćutanja čak i onda kada ga izaziva zbunjenist ili strah.
Tokom 2025., jedan od vodećih frilensera, u oblasti digitalnog marketinga u regionu, sa preko milion i trista hiljada fanova na stranicama koje vodi, Milan Maglov, našao se u situaciji da bude kritikovan zbog onoga što je rekao, a nakon toga, zbog onoga što nije. U intervjuu za Naš portal govori, potpuno ogoljeno, o periodu života u kom se jednom običnom čoveku, “sudilo” bez objašnjenja, a ćutanje mu je bila jasna poruka.
Za početak razgovora, prisetio se perioda kada je bio izložen pritiscima različitih strana.
“Iskreno, bilo je teško, izazovno i nešto što nisam očekivao da će mi se desiti samo zato što imam Instagram profil na kom delim deo svog života, neke porodične priče i moja iskustva. Odjednom, bio sam napadnut sa dve strane. S jedne strane tu su bili pritisci da se ne oglašavam i pretnje koje su se odnosile i na moj privatni život i porodicu, a sa druge strane pritisak da moram da stanem na stranu naroda koji je izašao na ulice”.
Situaciju u kojoj je neko „kriv“ i kad govori i kada ćuti, najbliže, može da objasni neko ko je to živeo. Objašnjava nam da, na kraju, rizik donosi kapital, odnosno rasterećenje i nadu u bolje sutra.
“To je bilo najgore. Ja sam svakodnevno dobijao poruke da moram da se oglasim vezano za političku situaciju. S druge strane, svesno sam znao da to može ugroziti moju porodicu, posao i sve što sam do sada gradio na društvenim mrežama. Onda sam pomislio da bi bilo dobro da ljudima između redova kažem da ja osećam strah da se izjasnim i da trenutno nisam u prilici to da uradim. Ali se tada desio najveći udar jer ljudi nisu imali razumevanja za to. Moram priznati da sam se tada osećao užasno. I tu su se desile neke za mene važne lekcije. Na kraju sam otvorio dušu i sve rekao narodu i tada sam konačno osetio rasterećenje. Rizikovao sam, ali konačno sam imao utisak i nadu da ću bar, sa jedne strane imati zaštitu ako mi se desi nešto loše”.
Lekcija koju je naučio, na teži način, je da čovek treba da misli na sebe i na svoju porodicu, ali, pre svega, zaključuje da je bitno i podržati ostale koji možda imaju i više da izgube.
“Iako sam u jednom trenutku smatrao da prvo moram da mislim na sebe i na svoju porodicu, kasnije jesam shvatio da i mnogi drugi ljudi rizikuju. Da učiteljica iz nekog malog mesta koja je izašla na ulicu rizikuje još više od mene. I da moram povratiti hrabrost da jasno kažem ono što mislim, odnosno da podržim moj narod. Mada, sve to nije tako jednostavno. Moja ćerka je tada imala nekoliko meseci i ja sam u jednom trenutku bio preplašen da izađem na ulicu sa njom. Znam da sada ovo nekom zvuči previše dramatično i možda misli da preterujem, ali zaista je moj osećaj bio takav”.
Ćutanje više nije pokušaj ili želja da budemo “na distanci”, možda potreba da malo promislimo, odluka da zaštitimo porodicu ili sačuvamo egzistenciju.Tumači se isključivo kao poruka. Prećutno potvrđujemo „na čijoj smo strani“, bez da nas iko pita. Neutralnih nema. Iz svega se izrodilo sve što ne valja – digitalno nasilje, razni progoni, „otkazivanja“, ali i ozbiljni porodični i prijateljski konflikti.
Kada je cena previsoka, potpuno svesno biramo da ćutimo.
“Ja sam uvek bio osoba koja je govorila svoje mišljenje, ali su mi se desile neke stvari o kojima i ne želim previše da pričam. I dalje nakon svega ja imam strah. Lagao bih kada bih rekao da nemam. Svestan sam da mnogi ljudi misle da niko danas ne sme da ćuti, ali ja iskreno mislim da to jeste legitimno kada znate da možete imati ozbiljne posledice. Može da me osudi ko hoće. Nije svako podjednako hrabar i nije svako revolucionar. Ja sam na kraju smogao hrabrosti. Ali ne zameram onima koji to ne urade”.
Milan potpuno iskreno govori o konkretnim posledicama koje je osetio.
“Ja sam dobio anonimne pretnje putem društvenih mreža nakon što sam učestvovao u protestima koji su imali za cilj da se poboljša čistoća vazduha u Beogradu. Prosto mi je rečeno da prestanem, pomenuli su da znaju gde živim i da neću dobro proći ako nastavim. Ne bih ni ulazio u detalje koji su bili mnogo dramatičniji. Kasnije na svako moje oglašavanje vezano za politiku i na svaki odlazak na protest poruke su se ponavljale, a došlo je i do realizacije pretnji”.
Najviše ga pogađa podeljena Srbija. Jasno je da danas manje razgovaramo o suštini, a više o „pravoj i pogrešnoj strani“.
“Nažalost ono što mene najviše pogađa jeste to što je narod toliko podeljen da se kreira mržnja i izuzetna netolerancija prema različitom mišljenju. Ja sam svoju stranu zauzeo. Smatram da je naša zemlje spremna za promene i želim da se one dese. Nikada nisam razumeo zašto u našoj zemlji svako ko postane vlast po svaku cenu želi decenijama da je ima u svojim rukama. S druge strane, ja ne mogu da negiram ljude koji podržavaju vlast. Oko mene ima i takvih ljudi. Ja ih zbog toga ne mrzim. Mogu da se ne složim sa njima. Mogu da pokušam da ih edukujem. Ali zbog drugačijeg mišljenja neću ih mrzeti, sabotirati ili napadati. I dalje sam svestan da mnogi ljudi ovo ne žele da čuju. Ipak, usuđujem se da kažem ono što mislim”.
Publika je postala i porotnik, i sudija, i dželat. Dok smo tražili slobodu, nesvesno smo ukinuli pravo i sebi i drugima da budemo zbunjeni , uplašeni ili da prosto ne želimo da pričamo. Osudili smo čak i ljude koji, možda, samo nisu bili dovoljno informisani da razumeju šta se dešava.
Kakva je uloga društvenih mreža i da li su one danas prostor slobode ili prostor za pritisak, Milan tvrdi da su mreže mesto za širenje informacija, ali da, nažalost, nisu dovoljne za promenu vlasti.
“Društvene mreže mogu biti sjajno mesto za širenje određene informacije, za međusobnu pomoć, pa na kraju krajeva nekada posluže i za pokretanje revolucije. Ipak, ako posmatramo celokupnu populaciju, nažalost pokazalo se da društvene mreže nisu dovoljne za promenu vlasti. Moramo biti svesni da je na društvenim mrežama jedan deo populacije. Tamo se kreira jedan osećaj kao da svi mislimo isto i kao da već sutra može sve da se promeni. Ali zapravo o tome ko će biti na vlasti odlučuje šezdesetogodišnja Ljubinka i njen suprug Mirko iz nekog malog mesta koji nemaju Instagram i koji najviše gledaju TV na kom nema nikakve informacije o stotinama hiljada ljudi koji su na ulici. Kada pričamo o slobodi na društvenim mrežama, ona donekle postoji. Ali u mnogim slučajevima biva sankcionisana i po onom što sam ja video, to ljude pokoleba i povuku se”.
Ovakvo iskustvo ga jeste promenilo i navelo da se odluči da živi život u kom neće nikom biti meta.
“Lagao bih kada bih rekao da me nije promenilo. Imam utisak da sam se povukao i to je uticalo da smanjim aktivnosti na društvenim mrežama. OK, rekao sam šta sam želeo u nekom trenutku. Staću uvek na stranu onih za koje mislim da to zaslužuju. Ali sada kada imam porodicu iskreno često pomislim da se potpuno povučem i da živim jedan život u kom neću nikom biti meta”.
Mišljenja je da situacija nije crno-bela i da ne postoji jedna strana koja nas ograničava da kažemo ono što mislimo.
“Bilo bi mi jednostavnije da kažem da samo jedna strana ograničava da kažemo šta mislimo. Ali ispostavilo se da zapravo svako ima pravo da vas osudi, proziva i da vam preti ako se ne slažete sa njegovim mišljenjem. Prava sloboda ne postoji. Mislim da to zna svako ko je aktivan u deljenju svojih stavova u bilo kojoj sferi, a posebno kada je politika u pitanju. Voleo bih da dođemo do trenutka kada će se svako osećati slobodno da kaže svoje mišljenje, a da ne strahuje. Takođe, voleo bih da dođemo do trenutka i kada će tolerancija biti na nekom nivou da vas neko neće mrzeti i sabotirati zbog drugačijeg stava. Ja želim da zastupam i sebe i sve one koji misle kao ja, ali i one koje ne misle kao mi”.
Sistem „otkazivanja“ u Srbiji 2025. nije imao jednog autora. Nije bilo jednog pomahnitalog sa “crnom listom” u rukama. Narod je, potpuno nesvesno, pravio spiskove, a mehanizam je postajao sve efikasniji. Počinjao je od društvenih mreža gde se izgovorena reč ili reakcija širi brže od istine, slede mediji koji su jedva dočekali da izvuku iz konteksta ili zamene teze, kako bi nas privoleli na „svoju stranu“, i na kraju, institucije, poslodavci, produkcije ili brendovi kao “izvršioci”. Jedni dele otkaze, dok se drugi povlače iz saradnje, ne zato što misle ili znaju da je neko pogrešio, nego zato što ne žele da se “kockaju”. Jedna rečenica postala je objašnjenje za sve: “Sad nije trenutak”.
Milanova poruka ljudima koji osećaju pritisak da se izjasne ili se boje posledica je vrlo jasna.
“Rekao bih im da ih razumem, ali i da sam shvatio ako se svi uvek budemo povlačili i plašili možemo samo postati robovi. Ovo je naša zemlja i nijedan pojedinac nije njen vlasnik. Većina odlučuje. Ali većina očigledno nije na društvenim mrežama. Zato, ne krivite influensera koji se nije oglasio ili podržao nešto što vi želite. Radite lokalno na edukaciji ljudi. Edukujte svoje bake i deke, tetke i ujake. Kada dođete na neku slavu i krene rasprava, pokušajte da im predočite neke stvari i zašto je bolja druga opcija, ako smatrate da je tako. Bolje je to da uradite nego da ispoljavate frustracije i nabrajate ko od influensera nije uradio nešto što vi mislite da treba da uradi”.
Po pitanju otvorenog dijaloga u društvu nije preterano optimističan.
“Voleo bih sada da vam kažem nešto pozitivno, da budem optimista kao što po prirodi jesam za većinu stvari, ali nažalost ja trenutno to ne vidim, sve dok se ne promeni vlast. A i tada je pitanje šta će se desiti. Jer na sve ovo što sam ja rekao, na svu moju želju da na vlast dođe neka nova opcija, ja nažalost tu opciju trenutno ne prepoznajem. E to je najveći poraz našeg naroda. Jedini tračak svetlosti vidim u studentima. I nadam se da će i dalje biti pametni i uporni”.
Godinu za nama u Srbiji, za ljude koji su želeli da budu svoji, opisuje kao poražavajuću.
“Godina za nama, bila je poražavajuća. Ljudi koji su bili svoji, koji su govorili glasno, koji su se jako borili na protestima, završavali su u zatvoru, bivali pretučeni, dobijali su inspekcije u firmama, ućutkivani su, dobijali su pretnje. Šta mi dalje onda da pričamo? O kakvoj slobodi? Nadam se da će nam 2026. doneti poštene izbore i opcije za koje ćemo moći da glasamo. A ako i dalje većina odluči da želi da zadrži trenutnu vlast ja više na njih neću da se žalim. Nego ću ili da prihvatim ili da se odselim”.
Dobili smo društvo koje ne prašta grešku, samim tim, ne ostavlja ni prostor za učenje. Učimo da kažnjavamo i reč i ćutanje, bez razmišljanja o posledicama. Zaboravljamo da sve teme koje “gurnemo pod tepih”, kad tad isplivaju “teže”.
Ovo nije ni odbrana, ni kritika, onih koji su govorili gluposti, niti onih koji su kukavički ćutali. Ovo je poziv da se zapitamo šta gubimo kada više ne smemo da govorimo slobodno, a ne smemo ni da ćutimo, bez da se plašimo. Ovo je poziv da razmislimo zašto smo reč prodali za reakciju na reč ili želju za istinom, za strah od osude. Ostaje pitanje – da li će nam ćutanje doneti mir ili samo zatišje pred novu buru?
Još uvek nema komentara.