NIS kao ogledalo sistema: Veliki poslovi i veza sa državom
Ponuda Ranka Mimovića za ruski udeo u NIS-u otvorila je pitanje koje u Srbiji odavno postoji, a to je ko zaista može da kupuje strateške firme, dobija državne poslove i ulazi u krug privilegovanih?!
Kada je agencija Rojters objavila da je nedavno osnovana srpska kompanija KFT Senator Treasury G.T.7 Two LLC, iza koje stoji Ranko Mimović, ponudila čak dve milijarde evra za ruski udeo od 56,1 odsto u NIS-u, vest je zvučala kao poslovna senzacija. NIS nije bilo koja firma. Upravlja jedinom rafinerijom nafte u Srbiji, nalazi se pod pritiskom američkih sankcija zbog ruskog vlasništva, a rok za prodaju udela Gazproma i Gazpromnjefta, prema Rojtersu, ističe 22. maja.
Još zanimljivije je što se ova ponuda pojavljuje u trenutku kada je mađarski MOL već bio u igri. Rojters navodi da je MOL potpisao dogovor o kupovini ruskog udela, dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ranije govorio da je MOL spreman da plati milijardu evra. Mimovićeva ponuda je, dakle, dvostruko veća.
E, sad, normalno je da se pitamo ko je Ranko Mimović i odakle dolazi kapacitet za ponudu od dve milijarde evra.
Prema saznanjima Našeg portala, Mimović je povezan sa najmanje devet kompanija u Srbiji, od kojih većina više ne posluje. Ekonomista i novinar Milan Ćulibrk za N1 je, komentarišući slučaj, rekao da „čovek koji navodno nudi dve milijarde evra nema 9.800 dinara da plati dug u Srbiji“, što dodatno pojačava sumnju da je u pitanju ozbiljan poslovni igrač ili paravan za tuđi interes.
Zato priča o NIS-u nije samo priča o jednoj ponudi. Ona je najnoviji simptom sistema u kojem se strateški poslovi, javne nabavke, koncesije, infrastrukturni projekti i kupovina važnih firmi sve češće odvijaju u uskom krugu ljudi i kompanija koje imaju političku, poslovnu ili institucionalnu blizinu vlasti.
Taj obrazac se vidi godinama.
Vreme je u martu 2026. objavilo analizu firmi koje su od 2022. do 2024. naglo uvećale prihode i profite kroz poslove sa državom. Među njima je T&M Group Solutions, firma čiji su zaposleni povezivani sa incidentom ispred Skupštine Beograda u martu 2025, a koja je, u konzorcijumu, dobila posao obezbeđenja objekata gradske uprave vredan više od 1,5 miliona evra. Ista firma je potom dobila i okvirni sporazum sa Elektrodistribucijom Srbije vredan više od 20 miliona evra za očitavanje brojila.
Tu je i Powerchina International Group Limited, kineska kompanija uključena u projekte poput EXPO-a, metroa, mostova i obilaznica. Vreme navodi da se veliki deo tih poslova realizuje na osnovu međudržavnog sporazuma sa Kinom, mimo standardnih javnih nabavki, dok su ključni dokumenti često nedostupni javnosti.
Sistemski problem
Sličan obrazac vidi se i u zdravstvu. Radar je objavio da je Univerzitetski klinički centar Srbije od ukupno 15.925 ugovorenih poslova čak 3.114 javnih nabavki zaključio sa samo pet firmi. To znači da je svaka peta nabavka otišla istom, uskom krugu dobavljača. Radar ocenjuje da takva koncentracija ne ukazuje samo na tržište, već na sistemski problem u kojem formalno otvoreni postupci često ne proizvode stvarnu konkurenciju.
KRIK je još ranije pisao o Milenijum timu, firmi Ivana Bošnjaka i Stojana Vujka, koja je godinama prisutna u najvrednijim državnim projektima. Samo tri njihove firme, Milenijum tim, Institut Goša i KBV Datakom, tokom jedne godine dobile su 17 državnih poslova vrednih najmanje 1,43 milijarde dinara, odnosno oko 12 miliona evra, često kao jedini ponuđači.
Poseban slučaj je i Prointer. Nova ekonomija je objavila, da Grad Beograd kroz strogo poverljiv dokument daje 75 miliona evra za projekat u kojem su Prointer Sistem, Atlas Security, Energosoft ITSS i Alef Distribucija Adria. Prointer je ranije postao poznat javnosti po tome što je u njegovim prostorijama bio SNS kol-centar pred izbore 2023. godine.
U tom sistemu javni novac ne funkcioniše kao neutralan mehanizam za izbor najboljeg ponuđača, već kao sredstvo selekcije podobnih. Postupak može formalno da postoji, tender može da bude raspisan, komisija može da donese odluku, ali ako se iznova pojavljuju isti obrasci, jedan ponuđač, uski konzorcijumi, poslovi blizu procenjene vrednosti, tajni ugovori, politički povezani akteri, onda pitanje više nije da li je zakon formalno poštovan, već da li uopšte postoji tržišna utakmica.
Ponuda koja se savršeno uklapa
Zato je ponuda Ranka Mimovića za NIS važna. Ne zato što je za sad dokazano da iza nje stoji vlast, za to nema javnog dokaza, već zato što se savršeno uklapa u atmosferu Srbije u kojoj se iza velikih poslova često kriju nepoznati vlasnici, nejasni izvori kapitala i politički interesi koji se ne vide u registrima.
Ako osoba ili firma bez jasne poslovne istorije može da se pojavi sa ponudom od dve milijarde evra za najvažniju energetsku kompaniju u zemlji, javnost ima pravo da zna čiji je novac, ko stoji iza ponude, da li postoji politička podrška, da li je država obaveštena i kakve posledice takav posao može da ima po energetsku bezbednost Srbije.
U normalnoj državi, kupovina strateške kompanije bila bi pitanje transparentnosti, regulatorne kontrole, porekla kapitala i javnog interesa. U Srbiji, ona se pretvara u još jednu epizodu istog filma. Od javnih nabavki do fabrika, od bezbednosti do zdravstva, od infrastrukture do energetike, najvažniji poslovi sve češće završavaju tamo gde se prepliću novac, politika i lojalnost.
A kada se taj trougao jednom uspostavi, tržište više nije tržište. Ono postaje zatvoreni klub. I zato je manje važno ko će kupiti ruski udeo NIS-a, mnogo je važnije da se zna ko u Srbiji uopšte sme da kupuje, gradi, dobija i preuzima bez dozvole sistema.
Još uvek nema komentara.