U Srbiji gde se legalizacija ludila direktno prenosi preko televizija i tabloidnih zagađivača medijskog prostora, najnoviji dramski zaplet političke estrade doneo je nadrealnu priču – u salonu Predsedništva, čovek koji sve najbolje zna prebacuje plastični pernati projektil sa Lin Danom, kineskim bogom badmintona. Sve u ime EXPO 2027, svetog grala naše kolektivne budućnosti, najvećeg eksponata u izlogu srpske prodavnice magle.
Badminton reket u Predsedništvu je šizofreni apsurd propagande, groteskni vapaj marketing očajnika koji su se, eto, setili badmintona. Ili izraelski spin-doktori nemaju više inspiracije, ili su se potpuno preorijentisali na “zvučne topove”.
Zašto u zemlji Srbiji, koju čitav svet već dve i po decenije prepoznaje pre svega po tenisu, predsednik promoviše badminton – rekreaciju mlađih penzionerki?
Lin Dan je jedan od najvećih badminton igrača sveta i u Kini ima status božanstva i sportske ikone. Prema pisanju stručnih časopisa, jednokratno pojavljivanje, presecanje trake, egzibicioni meč ili kratki govor… njegov tim naplaćuje između 100 hiljada i 250 hiljada dolara, plus troškovi logistike prve klase – avionske karte za njega i saradnike, smeštaj u najboljim hotelima…
Ipak je Lin Dan sportski penzioner od 2020. godine. Nema u vestima njegovih sportskih rezultata. Sad je više modna ikona i biznismen.
Pre njega, Vučić je u Beograd dovukao Juseina Bolta, nekada najbržeg čoveka na svetu, legendu atletike. I on je penzioner od 2017. godine i jednokratno pojavljivanje, prema buking agencijama, naplaćuje od 200 do 250 hiljada dolara (podaci od pre nekoliko godina).
Treći promoter EXPO 2027 je Džeki Čen, holivudska zvezda i majstor borilačkih veština. U Srbiji je političku slavu stekao kada je javni servis, umesto izveštaja o masovnim antirežimskim demonstracijama i brutalnosti policije prema građanima, emitovao njegove akcione filmove.
Zašto Vučić baca pare na penzionisane šampione da promovišu EXPO, kad Srbija ima Novaka Đokovića?
Novak u svojoj domovini ima poseban tretman. Dežurna brigada za asfaltiranje neposlušnih mozgova, mašinerija tabloidnih novinara (koji, kažu tviteraši, bez uputa mogu da uđu u svaku ludnicu) puštena je s lanca na najvećeg sportistu sveta. Za tabloid koji uzima najviše novca iz državnog budžeta, Novak je “propali teniser”.
Dok Vučić pravi selfije sa stranim bivšim sportistima, najvećeg sportistu sveta njegovi tabloidi provlače kroz “toplog zeca”. Udžbenički primer malograđanštine i palanačke zavisti. Ova vlast ima patološku potrebu da ugasi svaku svetlost i poništi svaku vrednost. Niko ne sme da bude veći od vođe.
Dobro, i Napoleon je Alpe prešao na magarcu i u sivom kaputu, ali je naručio je slavnu sliku Žaka-Luja Davida gde jaše na belom konju u herojskoj pozi. I faraoni su, pričama da su polubogovi, zapravo ponižavali ljude. Hitler i Gebels su Olimpijadu iskoristili za dokazivanje sopstvene moći. Musolini je Svetsko prvenstvu u fudbalu 1934. stavio u funkciju učvršćivanja vlasti. Francisko Franko je Španiji napravio fudbalski kult Reala, kako bi skrenuo pažnju sa represije nad sopstvenim narodom. Mobutu Sese Seko se fotografisao sa Peleom da narodu Zaira pokaże da nije nemilosrdni diktator. Sport je jeftin način da se pomogne opstanak na vlasti.
Novak Đoković je napravio kardinalnu grešku. Počinio je greh uspeha bez partijske knjižice. Osvojio je 24 Grend slema bez subvencija Vlade Srbije i bez blagoslova lokalnog partijskog odbora. I što je najgore po njih – usudio se da pokaže empatiju. Kada je podržao studente i građane na ulici, Novak je potpisao sopstvenu poternicu u očima ovdašnjih janičara.
Ovde se patriotizam meri stepenom savijanja kičme. Onaj ko odbije da kleči, automatski postaje „izdajnik“, „lažni rodoljub“, “propali teniser”… Rukopis režima, ogrezlog u sopstvenim aferama i zarobljenim institucijama, koji ne može da podnese Novaka jer je on živi dokaz da se može stići do krova sveta čistih ruku. Moralni kapital koji se ne može kupiti na tenderu, niti ukrasti na izborima.
Badminton sa slavnim Kinezom je čisti politički kič. Jer, Đoković neće da bude dekor ni u čijem kabinetu. Čak i u zemlji gde se heroji troše kao jeftine cigarete ne može se očekivati od naroda da mrzi Đokovića, a da voli korumpiranu vlast i mafiju koja “pobeđuje”. Hajka na Đokovića je poruka svakom profesoru, lekaru, studentu, radniku: Ako možemo da zgazimo Novaka, šta misliš šta možemo tebi da uradimo? To je refleks straha vlasti koja zna da šampiona niko ne može da istera sa terena.
Još uvek nema komentara.