Afrički zeleni san: Može li „Veliki zeleni zid“ spasiti kontinent od ekološke katastrofe?
Zamislite ambiciju da se preko celog jednog kontinenta, od obale Atlantskog okeana do Crvenog mora povuče linija žive prirode dugačka 8.000 kilometara. Upravo to je suština Velikog zelenog zida (Great Green Wall), jednog od najsmelijih i najskupljih ekoloških projekata u istoriji čovečanstva. Pokrenut 2007. godine pod okriljem Afričke unije, ovaj projekat ima za cilj da zaustavi širenje Sahare ka jugu i transformiše živote stotina miliona ljudi.
Međutim, skoro dve decenije od početka, stvarnost na terenu pokazuje da se ova ekološka linija fronta suočava sa ozbiljnim preprekama.
Geografski obuhvat: Gde se proteže živi štit?
Veliki zeleni zid se nalazi na afričkom kontinentu. On preseca region Sahela – polusušni pojas koji služi kao prelazna zona između surove pustinje Sahare na severu i plodnijih savana na jugu.
Inicijativa zvanično obuhvata 11 ključnih država koje su članice Pan-afričke agencije Velikog zelenog zida, dok je ukupno 18 zemalja partnera uključeno u širi program. Ova zelena nit povezuje sledeće države (od zapada ka istoku):
-
-
Senegal (polazna tačka na Atlantiku)
-
Mauritaniju
-
Mali
-
Burkinu Faso
-
Niger
-
Nigeriju
-
Čad
-
Sudan
-
Eritreju
-
Etiopiju
-
Džibuti (završnica na Rogu Afrike)
-
Gledajući gornji grafikon, vidi se geografski obuhvat projekta. Napredak nije ravnomeran, a najveći deo uspeha u obnovi zemljišta drži Etiopija.
Šta je zapravo ovaj „zid“ i kako izgleda na terenu?
Iako naziv sugeriše gustu, neprekidnu traku drveća, Veliki zeleni zid u stvarnosti ne izgleda kao klasičan šumski zid.
Na samom početku, ideja jeste bila sadnja drveća u pojasu širine 15 kilometara. Međutim, naučnici i ekolozi su brzo shvatili da je masovna sadnja monokultura (samo jedne vrste drveća) u sušnim uslovima osuđena na propast, jer zasađene mladice masovno uginu bez stalnog navodnjavanja.
Danas projekat izgleda kao mozaik zelenih i produktivnih pejzaža:
-
Agrošumarstvo: Integraciju drveća u poljoprivredna imanja kako bi se usevi zaštitili od vetra i zadržala vlaga.
-
Komunalne bašte: Kružne, ograđene vrtove (tzv. Tolou Keur u Senegalu) gde lokalno stanovništvo gaji voće i povrće prilagođeno suši.
-
Prirodnu regeneraciju: Edukaciju lokalnih farmera da prepoznaju, zaštite i neguju prirodne izdanke drveća koji sami niču iz zemlje.
Čemu služi? Glavni ciljevi do 2030. godine
Cilj projekta je mnogo više od sađenja drveća. Projekat predstavlja direktan odgovor na klimatske promene, glad i siromaštvo. Zvanični ciljevi koje je postavila Konvencija UN za borbu protiv desertifikacije (UNCCD) do 2030. godine su izuzetno visoki:
Obnova 100 miliona hektara trenutno degradiranog i plodnog zemljišta.
Vezivanje 250 miliona tona ugljen-dioksida iz atmosfere u zemljište i vegetaciju.
Kreiranje 10 miliona „zelenih radnih mesta“ u ruralnim područjima kako bi se smanjilo siromaštvo i migracije.
Uspeh i neuspeh: Gde radi, a gde stagnira?
Veliki zeleni zid je duboko podeljen između spektakularnih lokalnih uspeha i sistemskih globalnih neuspeha. Trenutne procene pokazuju da je projekat uprkos tome što je rok 2030. blizu, ostvario tek između 4% i 15% svog krajnjeg cilja, u zavisnosti od metodologije praćenja (satelitski snimci naspram zvaničnih izveštaja država).
Da bi se u potpunosti razumeo domet Velikog zelenog zida, analizu moramo podeliti na dva ključna segmenta: na svetle primere gde lokalna inicijativa menja ekosistem i na duboke sistemske probleme koji koče njegov konačni završetak.
Gde i zašto projekat radi (Primeri uspeha)
-
Etiopija – Najuspešnija priča celog projekta: Ova zemlja je lider u obnovi ekosistema sa preko 5 miliona hektara revitalizovanog zemljišta. Uspeh je postignut kroz masovne, organizovane akcije lokalnih zajednica koje su same izgradile složene terase za očuvanje vode i posadile milijarde autohtonih sadnica.
-
Niger: U Nigeru je uspeh postignut primenom inovativne metode pod nazivom „prirodna regeneracija koju vode farmeri” (FMNR). Umesto masovne i skupe sadnje novog drveća, farmeri su edukovani da prepoznaju i zaštite autohtono drveće koje već prirodno niče na njihovim njivama. Rezultat je preko 5 miliona hektara transformisanog zemljišta, postignutih potpuno bez skupih stranih donacija.
-
Senegal: U senegalskim selima stvorene su održive kružne komunalne bašte. One ne služe samo kao fizička barijera koja zaustavlja pustinjski vetar, već imaju i ogromnu socijalnu ulogu – ženama u ruralnim oblastima pružaju stabilan i nezavisan prihod kroz uzgajanje i prodaju manga, citrusa i lekovitog bilja.
Gde i zašto projekat stagnira (Primeri neuspeha)
-
Zone sukoba (Mali, Čad, Sudan, Burkina Faso): Najveći neprijatelj ekologije u ovom delu sveta jesu geopolitičke krize. Politička nestabilnost, česti državni udari i prisustvo radikalnih ekstremističkih grupa u pojasu Sahela bukvalno onemogućavaju rad ekoloških agencija. Na mnogim kritičnim mestima bezbedan pristup terenu i radnicima je praktično nemoguć.
-
Fijasko sa finansiranjem i administracijom: Iako su na velikim međunarodnim samitima svetski lideri svečano obećali preko 20 milijardi dolara za ovaj projekat, do lokalnih organizacija na samom terenu stiže tek minoran deo tog novca. Više od 80% obećanih sredstava gubi se u komplikovanim administrativnim kanalima velikih agencija ili nikada zapravo ne bude uplaćeno na račune projekta.
-
Lažni ekološki sjaj i akcije za kamere: Najnovije nezavisne studije i satelitski izveštaji otkrivaju i tamnu stranu projekta. U pojedinim oblastima, akcije sađenja drveća bile su isključivo „simbolične” i organizovane radi političkih poena i televizijskih kamera. Stopa preživljavanja drveća zasađenog u dubokoj pustinji bez razvijene infrastrukture i nege je izuzetno niska, zbog čega su milioni dolara uloženi u sadnice bukvalno propali.
Zaključak: Da li je ovo realna budućnost za Afriku?
Veliki zeleni zid predstavlja trku s vremenom. Satelitski snimci potvrđuju da se, tamo gde se lokalno stanovništvo aktivno uključi, priroda obnavlja, čineći život milionima Afrikanaca lakšim. Međutim, najveću prepreku zajednicama u ovoj trci predstavljaju politička nestabilnost, nedostatak transparentnosti, ratni sukobi i neispunjena finansijska obećanja bogatih država. Sve to direktno ugrožava ostvarenje ovog afričkog sna.
Projekat više nije zamišljen kao kruta linija drveća koja kosi Saharu, već kao lekcija čovečanstvu: pustinja se ne pobeđuje borbom protiv peska, već brigom o ljudima koji na toj granici žive.
Još uvek nema komentara.