Izmene Zakona o donorima pred poslanicima: Spasavanje života ili ustavno sporna administrativna improvizacija
Danas se pred poslanicima Narodne skupštine nalazi predlog izmena i dopuna Zakona o presađivanju ljudskih organa. Rasprava o ovom osetljivom pitanju, koje direktno utiče na sudbinu oko 1.700 pacijenata na listama čekanja, započela je u okviru sedmog vanrednog zasedanja. Na predlog šefa poslaničke grupe vladajuće koalicije Milenka Jovanova, parlament je doneo odluku da se vodi objedinjena rasprava o čak 32 tačke dnevnog reda odjednom. Spajanje zakona o donorstvu u isti paket sa pravosudnim reformama i ugovorom o izručenju sa Kinom izazvalo je oštar revolt opozicije i udruženja pacijenata, koji upozoravaju da se gušenjem pojedinačne rasprave pokušava progurati nedorečeno i potencijalno neustavno rešenje.
Oko 1.700 ljudi u Srbiji svakoga dana se budi sa nadom da će primiti poziv koji za njih znači život. Nažalost, velika većina njih taj poziv u našoj zemlji nikada ne dočeka. Ministarstvo zdravlja pokušava da reši ovaj problem uvođenjem pretpostavljene saglasnosti i formiranjem Registra osoba koje se izričito protive doniranju organa. Analiza ovog predloga, međutim, otkriva tri ključna sistemska „simptoma“ koji prete da ponovo ugroze osnovna ustavna prava građana.
Simptom prvi: Papirna birokratija umesto digitalne efikasnosti
Državni predlog uvodi model pretpostavljene saglasnosti, što u teoriji znači da smo svi potencijalni donori osim ako se za života tome izričito nismo usprotivili. Građani koji ne žele da njihovi organi budu donirani moraće lično da odu i potpišu Izjavu o protivljenju kod izabranog lekara ili u Upravi za biomedicinu.
Zajedničku inicijativu za izmenu ovog spornog nacrta zvanično je podržalo čak 23 organizacije civilnog društva, među kojima je i osam udruženja i saveza pacijenata. U svom zajedničkom saopštenju, ove organizacije su upozorile na opasne pravne posledice vladinog predloga.
„Nacrtom zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa ozbiljno se narušava jedno od temeljnih prava građana – pravo da tokom života samostalno i slobodno odlučuju o raspolaganju sopstvenim telom i organima, uključujući i način na koji će se sa njima postupati nakon smrti.“
Udruženje dijaliziranih i transplantiranih pacijenata „Donorstvo je herojstvo“ ocenjuje da je predloženi okvir potpuno nefunkcionalan i da ne donosi nikakav suštinski pomak.
„Zakon predviđa mogućnost da se građani izjasne da žele ili ne žele da budu donori, ali su načini za izražavanje te volje krajnje ograničeni, na Upravu za biomedicinu i izabranog lekara“, ističe Ivana Jović iz ove organizacije.
Ona napominje da građani moraju fizički da odu i daju izjavu, iako iskustvo iz prethodnih osam godina jasno pokazuje da ovakav model u praksi ne funkcioniše.
Ministarstvo zdravlja odbilo je predloge udruženja da se izjašnjavanje omogući jednostavno, preko portala eUprave ili kod javnih beležnika, pravdajući to nedostatkom resursa. Opozicioni poslanici u Skupštini oštro odgovaraju na ovakva opravdanja, ukazujući na milionske profite projekata poput Beograda na vodi i nova budžetska izdvajanja za obezbeđenje objekata u okviru MUP-a.
Simptom drugi: Porodični veto iznad volje pojedinca
Novi članovi 22a i 24 predviđaju da porodica preminulog ima pravo da odbije uzimanje organa, čak i ako se osoba za života nije izjasnila protiv doniranja. Odluka se na taj način prenosi na srodnike u trenucima najvećeg šoka i tuge.
Pokret slobodnih građana (PSG) i druge opozicione grupacije reagovale su amandmanima na ovakva rešenja.
„Porodica ne sme biti stavljena u poziciju da odlučuje umesto preminulog lica, već treba da bude čuvar njegove volje i da, kada formalna izjava ne postoji, prenese informacije o tome šta je bila njegova poznata volja“, navodi se u saopštenju PSG-a.
Opozicija ističe da se ovakvim prebacivanjem odgovornosti stvara pravni vakuum i rizik od diskriminacije, posebno kod osoba koje su bile otuđene od svojih formalnih porodica ili su preživele porodično nasilje.
Simptom treći: Rigidna pravila i beg u inostrane klinike
Srbija i dalje zadržava izuzetno uzak krug živih donora, ograničavajući ga isključivo na srodnike do trećeg stepena. Predlozi udruženja pacijenata da se ovaj krug proširi na četvrti stepen, tazbinske srodnike i bliske prijatelje, u potpunosti su odbačeni.
„Predložili smo proširenje kruga živih donora, kako bi živi davalac organa mogao da bude ne samo najuži srodnik, već i srodnik do četvrtog stepena srodstva, kao i drugo lice sa kojim je primalac organa u bliskom ličnom odnosu“, navode iz opozicije, ukazujući na to da bi se time spasili mnogi životi.
Zbog administrativnih prepreka, naši građani su prinuđeni da sami sakupljaju desetine hiljada evra za lečenje u inostranstvu. Najčešća destinacija je Turska, gde su propisi fleksibilniji i prilagođeni potrebama pacijenata, dok domaći sistem ostaje hermetički zatvoren. Iako zakon formalno predviđa ukrštene transplantacije, one se u srpskim bolnicama godinama ne sprovode u praksi.
Poverenje kao jedini pravi lek
Stručna javnost naglašava da se uspešan sistem transplantacije ne može izgraditi pritiskom i netransparentnim odlukama. Podaci o broju realizovanih donora i odbijanjima porodica počeli su da se objavljuju tek prošle godine, nakon snažnog pritiska javnosti.
Evropska praksa u Sloveniji i Italiji pokazuje da poverenje građana raste kroz stalnu edukaciju i jednostavne, digitalne kanale izjašnjavanja. Istraživanje agencije IPSOS iz septembra 2024. godine pokazalo je da bi se svaki drugi građanin Srbije rado izjasnio o svom stavu prema donorstvu kada bi država ponudila lak i dostupan tehnički način.
Ukoliko se usvoji zakon bez uvažavanja suštinskih primedbi struke i opozicije, preti nam novi talas ustavnih žalbi. Usvajanje neustavnih rešenja moglo bi ponovo da blokira ionako krhki sistem, ostavljajući stotine pacijenata bez ikakve nade u izlečenje.
Još uvek nema komentara.