Ponoš „neobrijanog“ jezika: Zašto žene uglavnom vređamo zbog izgleda?
Tvit predsednika Srbija centra Zdravka Ponoša o voditeljkama TV Prva izazvao je brojne reakcije. U pokušaju da kritikuje televiziju i njen uređivački koncept, Ponoš je napisao da bi voditeljke trebalo da ne dolaze „direktno sa štajge„, da gosti ne budu „iz kafane„, a gošće „neobrijane„, uz zaključak da „svi budu okupani“.
Da li bi za TV Prva bio prejak zahtev da im voditeljke ne dolaze u jutarnji program direktno sa štajge, gosti iz kafane, gošće neobrijane? Svi da budu okupani.
Ili čekamo stav skupštinski autentično istumačenog REM?— Здравко Понош (@ZdravkoPonos) July 4, 2026
Politička satira i ironija imaju svoje mesto u javnom prostoru. Međutim, kada kritika počne od toga kako žene izgledaju, kako održavaju svoje telo ili da li su dovoljno „uredne“, teško je govoriti o političkoj polemici. Tada više nije tema medijska odgovornost, niti su to satira i ironija, već žena kao meta.
Ne moramo da delimo ničije političke stavove da bismo prepoznali mizoginiju. Ne moramo da se slažemo sa političarkom, novinarkom, voditeljkom ili aktivistkinjom da bismo rekli da je pogrešno svoditi je na njen izgled, telo ili pol.
To je obrazac koji traje godinama.
Muškarci u politici nazivaju se lažovima, lopovima, autoritarnim ili nesposobnim. Žene se nazivaju „histeričnim„, „veštačkim„, komentariše im se garderoba, šminka, godine, kilogrami ili, kao u ovom slučaju, da li su „obrijane„. Kao da nijedna žena ne može da bude politička protivnica, a da joj se prethodno ne ospori dostojanstvo zato što je žena.
Posebno je zabrinjavajuće što ovakvi komentari često prolaze bez ozbiljne osude kada su usmereni prema ženama sa čijim se političkim stavovima ne slažemo. Tada mizoginija postaje prihvatljiva jer je usmerena prema „pogrešnoj“ strani.
Ali upravo tada se pokazuje doslednost principa.
Ako osuđujemo seksističke uvrede samo kada su upućene ženama koje podržavamo, onda ne branimo ravnopravnost.
Žene u javnom prostoru imaju pravo da budu kritikovane. Njihove izjave, profesionalni rad i političke odluke moraju biti predmet javne rasprave. Ono što ne bi smelo da bude predmet rasprave jeste njihovo telo i izgled.
Mizoginija nije manje mizoginija samo zato što je usmerena prema ženama sa čijim se stavovima ne slažemo. Ili čija frizura, dužina suknje, kilaža nije po našem ukusu. A ukus je relativan, osim kad ga postavljaš kao imperativ. Onda je to više stvar medicine, nego politike i estetike.
Još uvek nema komentara.