Izbori u Srbiji još nemaju datum, ali predizborna kampanja odavno traje. Predsednik države tvrdi da u kampanju neće ići kao predsednik, provladini mediji objavljuju listu koja zvanično još ne postoji, opozicija se međusobno odmerava, a studenti obilaze gradove i sela kao da će se glasati već sutra.
Aleksandar Vučić najavljuje da će na izbore izaći kao „običan građanin“, sopstvenim automobilom, bez državnih resursa. Mada, teško je poverovati da će čovek koji godinama dominira nacionalnim televizijama odjednom postati samo jedan od učesnika kampanje. Verovatnije je da će se i ovaj put, sasvim „slučajno“, oko njegovog automobila naći kamere, funkcioneri i spontano okupljeni građani.
Pravi početak kampanje, međutim, nije bila najava izbora, već navodna studentska lista koju su provladini mediji objavili pre nego što su studenti uopšte predstavili svoje kandidate. Spisak je bio pun nelogičnosti, sa dupliranim imenima i očiglednim greškama, ali to nije sprečilo tabloide da odmah krenu u diskreditaciju ljudi koji bi se na toj listi mogli naći.
Odmah se uključio i predsednik Republike, nazivajući navodne kandidate „nekompetentnim parazitima“. Zanimljivo je da su mnogi od njih prozvani upravo zato što rade u državnim institucijama, kao da profesor univerziteta, lekar ili umetnik platu dobija od predsednika lično, a ne iz budžeta koji pune građani.
Upravo zbog toga studenti su dugo skrivali imena kandidata. Ne zato što javnost nema pravo da zna ko traži njen glas, već zato što u Srbiji objavljivanje imena često ne znači početak političke debate, već početak medijskog linča. Najpre fotografija, zatim biografija, porodica, prijatelji, društvene mreže, letovanja, pa tek onda eventualno program.
Slučaj Bojane Maljević pokazao je koliko je taj strah opravdan. Dokument koji nije bio namenjen javnosti završio je u provladinim medijima, usledile su optužbe i spekulacije, a cela priča je iskorišćena kao dokaz navodnog raspada studentskog pokreta.
Istovremeno, studenti obilaze Srbiju kroz akciju „Student u svakom selu“, pokušavajući da izađu iz univerzitetskih krugova i razgovaraju sa građanima. To je za vlast ozbiljan problem. Protesti se mogu ignorisati ili razvlačiti mesecima, ali politička organizacija koja izlazi na teren postaje mnogo ozbiljniji protivnik.
To potvrđuje i nervoza vlasti. Kada neko, za koga tvrdite da nema nikakve šanse, danima puni naslovne strane tabloida i postaje tema predsednikovih obraćanja, jasno je da ga ipak doživljavate kao ozbiljnu pretnju.
Vlast deluje koliko toliko organizovano, ali opozicija ponovo pokazuje svoju najveću slabost. Umesto da najveći deo energije usmeri na borbu protiv SNS-a, deo opozicionih aktera gotovo svakodnevno pronalazi razlog da kritikuje upravo studente. Kao da u njima vidi većeg političkog konkurenta nego u vlasti.
Naravno, studenti nisu iznad kritike. Moraće da predstave program, ljude i odgovore na mnoga pitanja. Moralni autoritet protesta nije dovoljan za vođenje države. Ali postoji razlika između dobronamerne kritike i pokušaja da se oslabi jedini novi politički akter koji je uspeo da ozbiljno uzdrma političku scenu.
Za to vreme predsednik nastavlja da igra svoju zamišljenu ulogu, ulogu oca nacije. Poziva građane da mu se preko posebne platforme obraćaju zbog korupcije, nepravde i bahatih funkcionera. Pa se tako građani predsedniku žale na institucije koje su upravo tokom njegove dugogodišnje vlasti izgubile najveći deo svoje samostalnosti. Vučić istovremeno postaje i kreator sistema i njegov glavni servis za reklamacije.
Predstojeći izbori zato neće biti samo sukob vlasti i opozicije. Biće test poverenja u čitav politički sistem. SNS i dalje ima ogromnu infrastrukturu, medijsku dominaciju i državne resurse. Ali prvi put posle mnogo godina naspram sebe nema samo stranke, već pokret koji je nastao van političkog establišmenta.
Najveći izazov za studente biće da energiju protesta pretvore u ozbiljnu političku organizaciju. Najveći izazov za opoziciju biće da sopstvene sujete ne pretvori u poklon vlasti. A najveći izazov za vlast biće da građane ubedi da je promena opasnija od nastavka postojećeg sistema.
Hajka ne čeka raspisivanje izbora. U Srbiji kampanja počinje onog trenutka kada se pojavi neko za koga vlast proceni da bi zaista mogao da joj ugrozi pobedu.
Još uvek nema komentara.