Vedrana Rudan poslednju emisiju snimala u Rijeci, uz nju sve vreme bio lekar
Vedrana Rudan prošle godine gostovala je u emisiji Aleksandra Stankovića „Nedeljom u 2“, kada je prvi put pred televizijskim kamerama otvoreno govorila o teškoj bolesti. Zbog njenog zdravstvenog stanja emisija nije snimana u studiju HRT-a, već u Gradskoj biblioteci u Rijeci, a uz književnicu je tokom snimanja bio i lekar.
Iz njenog tima kasnije su posebno zahvalili doktoru Alojziju Košiću, navodeći da je tokom snimanja bio uz Vedranu i praktično je „održavao na životu“.
Rudan je u emisiji govorila o agresivnom raku žučnih kanala, bolesti koju je veoma teško otkriti. Naglasila je da je redovno odlazila na kontrole i da bolest nije posledica zanemarivanja sopstvenog zdravlja.
Kazala je da bi, da je bolest otkrivena samo nešto kasnije, prema prognozama imala još svega nekoliko meseci života. Imala je sreću da je tumor otkriven dok je još mogao da bude operisan.
Ni tada nije izgubila svoj prepoznatljivi crni humor. Ispričala je da joj je izdavač, kada mu je saopštila dijagnozu i rekla da zbog bolesti neće moći da ide na promocije nove knjige, uplatio 10.000 evra. Na svoj način je zaključila da smrt pisca barem ima jednu tržišnu prednost, raste tiraž.
Razmišljala i o eutanaziji
Vedrana Rudan otvoreno je govorila i o tome da je razmišljala o eutanaziji jer, kako je rekla, nije želela da „umire na rate“.
Sa suprugom je godinama odvajala novac, a procedura bi koštala oko 17.000 evra. Stupila je u kontakt sa organizacijom koja se time bavi, dostavila medicinsku dokumentaciju i prošla početnu proceduru.
Ipak, vremenom je odustala.
Paradoksalno, upravo joj je boravak na onkologiji, gde je došla gotovo pomirena sa smrću, vratio veru u ljude. Posebno ju je dirnulo mlado medicinsko osoblje koje se, kako je govorila, u teškim uslovima i za nedovoljno novca bori za živote pacijenata.
Govorila je o mladim lekarima i medicinskim sestrama riječke onkologije sa ogromnom zahvalnošću, ističući da društvo takve ljude ne plaća i ne ceni koliko zaslužuju.
„Vas zanima moja smrt, a ne ja“
U razgovoru sa Aleksandrom Stankovićem osvrnula se i na tekstove o svom privatnom životu, posebno na tvrdnje pojedinih srpskih tabloida da je sin nije posećivao dok je bila bolesna.
Objasnila je da ljudi često ne razlikuju književnost od autobiografije i da ono što pisac napiše u prvom licu automatski proglašavaju njegovim životom. Naglasila je da je sa sinom veoma bliska i da joj upravo on pomaže oko bloga i objavljivanja tekstova.
Stankoviću je u jednom trenutku rekla i da javnost zapravo više zanima njena smrt nego ona sama.
Uprkos bolesti, Rudan je želela da piše do kraja. Kada joj prsti više nisu dopuštali da sama piše, suprug je pokušavao da razume i zabeleži ono što želi da kaže, a sin je tekstove postavljao na njen blog.
Govorila je da joj saznanje da ljudi čitaju i prenose njene tekstove daje osećaj da je još živa.
O porodici je retko pisala upravo zato što ju je smatrala svojim najintimnijim prostorom. Za supruga, sa kojim je provela gotovo četiri decenije, i svoju decu govorila je jednostavno, oni su njena ljubav.
A sloboda je ostala druga velika konstanta njenog života. Govorila je da je čitavog života pružala otpor autoritetima i da je ponosna što je prodavala svoje priče, ali nikada sebe.
Na kraju razgovora ostavila je rečenicu koja je, posle njene smrti, dobila sasvim drugačiju težinu.
Poručila je da je mnogo ljudi voli, da i ona voli njih i da je besmrtna.
A smrt?
Nju je, u svom stilu, opisala samo kao odlazak tamo gde nema signala.
Još uvek nema komentara.