„Brže dođe Veran Matić na trotinetu nego policija“: Kako izgleda nasilje nad novinarkama u Srbiji
Novinarkama u Srbiji preti se smrću i seksualnim nasiljem, napadi se šire na njihove porodice, a veliki broj slučajeva ostaje bez epiloga. Jovana Gligorijević iz grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama za Naš portal govori o tome kako se napad na novinarku vrlo brzo pretvara u napad na njeno telo, izgled i privatni život, dok Marija Babić iz NUNS-a upozorava da sistem te pretnje i dalje ne prepoznaje kao rodno specifične.
Urednica lazarevačkog portala Pravo u centar Marija Popović u aprilu je izveštavala sa skupa Srpske napredne stranke. Nakon što je snimak objavljen na Instagram stranici njenog medija, usledili su mizogini komentari i poruke usmerene i na nju i na njenu porodicu. Regionalna mreža za bezbednost novinara SafeJournalists je jednu od direktnih poruka evidentirala kao pretnju seksualnim nasiljem zasnovanu na polu, a predmet se, prema poslednjim dostupnim podacima, nalazi u fazi prikupljanja obaveštenja.
Samo dva meseca kasnije Popović je dobila novu pretnju. ANEM ju je prijavio Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, navodeći da poruka sadrži pretnju smrću i seksualnim nasiljem. Povod za napad bio je njen posao, ali ono što je usledilo nije ostalo na kritici njenog rada. Napad je prešao na njen izgled, telo, seksualnost i porodicu.
Jovana Gligorijević iz grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama kaže da se upravo taj obrazac stalno ponavlja.
„Obrasci napada su toliko isti da meni, kad sam im izložena, dođe da molim samo da ih promene: novinarka nije samo strana plaćenica, agendašica, nju ne treba samo polomiti ili ubiti, nego je i debela, kurva, baba, treba je silovati“, kaže Gligorijević za Naš portal.
Kako ističe, takve poruke nisu slučajne.
„I zaista, to je tako samo zato što je žena, jer svi znaju, čak podrazumevaju šta su ženski strahovi“, dodaje ona.
Gligorijević ono što se događa nakon napada deli na tri dela: sam napad, reakciju žene koja mu je izložena i reakciju njene neposredne okoline. Prvi deo najčešće završi u saopštenju ili policijskoj prijavi. O druga dva se govori mnogo manje, iako upravo tu počinju posledice koje žena nosi mnogo duže od same poruke.
„Ne obraćaj pažnju“ nije odgovor
Osam međunarodnih organizacija za slobodu medija upozorilo je na „spiralu nasilja nad novinarima“ u Srbiji. Prema podacima platforme Mapping Media Freedom, od početka 2026. evidentirana je 31 onlajn pretnja smrću usmerena prema 44 medijska radnika, a organizacije posebno upozoravaju na pretnje seksualnim nasiljem i napade na porodice.
Za novinarke takve pretnje često imaju prepoznatljiv rodni obrazac. Kritika profesionalnog rada prelazi u vređanje izgleda, godina i seksualnosti, a pretnje dobijaju mizoginu i seksualizovanu formu. Ono što se dešava posle toga mnogo teže staje u statistiku.
Gligorijević kaže da je posebno frustrira kada se ženama koje dobiju pretnju savetuje da je ignorišu.
„Uglavnom čujemo ‘ne obraćaj pažnju’, ‘to ide u rok službe’ i slično. Ne ide u rok službe i to što žena odluči da ne obraća pažnju, ne znači da će i njena podsvest da je posluša“, kaže ona.
Posledice, objašnjava, ne moraju odmah da budu jasne ni samoj ženi.
„E onda ulazimo u seriju reakcija napadnute, koja ni sama ne zna zašto se oseća loše, zašto loše spava, izbegava da izlazi ako ne mora“, navodi Gligorijević.
Kroz razgovore sa ženama koje su prolazile kroz napade, kampanje mržnje i targetiranje u tabloidima, primetila je još jednu posledicu o kojoj se retko govori.
„Kroz razgovore sa brojnim ženama, ne samo novinarkama, koje su prošle napade, poruke mržnje i tako dalje, uočila sam da sve kao zmija noge krijemo jednu tajnu, a to je da mi tim porukama i komentarima, napisima u tabloidima, odjednom poverujemo“, kaže Gligorijević.
To, dodaje, može da ode toliko daleko da žena počne da preispituje samu sebe.
„Novinarka koja je napadana počne da veruje da je zaslužila svu tu mržnju i agresiju koja joj se izlila na glavu. Pored straha za život, mislim da je ovo jednako strašna stvar“, ističe ona.
Kaže da se o tom osećaju često ćuti sve dok se ne pojavi neko ko je prošao kroz slično iskustvo.
„A o njoj ćutimo dok ne dođe neko ko je prošao isto i ne kaže: ‘Ti nisi ono što ti oni pričaju.’ Nekoliko puta sam samo ovog leta bila u situaciji da nekom kažem tu rečenicu i ti šokirani pogledi i pitanje kako znam da se osoba tako oseća, to je nešto što me jako brine“, kaže Gligorijević.
Sistem ne vidi da je napadnuta i kao žena
Marija Babić iz NUNS-a, koja se bavi bezbednošću novinara i novinarki, kaže za Naš portal da sistem ne prepoznaje rodno specifične pretnje kao posebnu kategoriju.
„Nažalost, sistem ne prepoznaje takve pretnje i ne postoje posebni mehanizmi. Kada novinarke prijave takve pretnje, one se tretiraju kao i sve ostale, odnosno ispituje se da li ima elemenata krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti“, kaže Babić.
Po njenim rečima, upravo tu se gubi širi kontekst.
„Potpuno se zanemaruje kroz šta su novinarke prošle, kao i značaj novinarske profesije i kako te pretnje mogu da utiču na njihov rad. Posebno je zabrinjavajuće što, pored pretnji, novinarke često dobijaju veliku količinu uvredljivih, mizoginih i sličnih komentara koji dodatno utiču na njih, njihovu bezbednost i osećaj ugroženosti“, navodi ona.
Babić upozorava i na sekundarnu viktimizaciju, odnosno dodatno povređivanje žene kroz reakciju sistema i postupak koji prolazi nakon prijave.
„Tu se posebno postavlja pitanje sekundarne viktimizacije kroz koju prolaze novinarke, a po mom mišljenju institucije uopšte nemaju sluha za to“, ističe ona.
Postoje mehanizmi zaštite koji se odnose na novinare i medijske radnike uopšte, ali, kako objašnjava, novinarke i medijske radnice nisu posebno prepoznate.
Kada napad pređe na majke, ćerke i druge žene iz porodice
Novinarki N1 Danici Vučenić 11. juna je na adresu televizije stiglo pismo poslato iz Maribora u kojem je prećeno njenim najbližima, uz mizoginu uvredu. N1 je slučaj odmah prijavio policiji, a Vučenić je nekoliko dana kasnije rekla da pretnje redovno prijavljuje, ali da ne pamti da je u ranijim slučajevima počinilac pronađen.
„Imam utisak kao da dok sedim tamo i dajem iskaz svaki put i pričam kako sam zabrinuta i za sebe i svoju porodicu, da gubim vreme, jer se ništa neće posle toga dogoditi“, rekla je Vučenić.
Napadi se ne zaustavljaju na novinarkama. Kada neko želi da zastraši osobu koja javno govori ili izveštava, mete mogu da postanu i majke, ćerke, partnerke i druge žene iz porodice. Međunarodne organizacije su ovog avgusta navele da je seksualnim nasiljem prećeno majkama Marka Vidojkovića i Nenada Kulačina, ranije i Kulačinovoj ćerki, dok su slične pretnje bile usmerene i prema detetu kolumniste Radara Predraga Simonovića.
U takvim napadima žensko telo ponovo postaje sredstvo zastrašivanja. Čak i kada je neposredna meta muškarac, pretnja se usmerava na žene oko njega jer napadač računa da će upravo tako proizvesti veći strah i pritisak.
Malo presuda, mnogo nerešenih slučajeva
Babić kaže da je nekažnjivost jedan od najvećih problema i da se situacija od prethodnih izveštaja nije značajno promenila.
„Jako mali broj osuđujućih presuda, veliki broj nerešenih slučajeva gde počinioci ostaju nepoznati“, kaže ona.
Poseban problem poslednje dve godine vidi u predmetima koji se vode pred Tužilaštvom za visokotehnološki kriminal.
„U poslednje dve godine posebno se kao problem ističe jako mali broj rešenih slučajeva u okviru visokotehnološkog kriminala, a najveći broj pretnji, kao i ostalih komentara, upravo dolazi putem interneta, društvenih mreža i sajtova“, kaže Babić.
Tužilaštvo kao jedan od problema navodi komunikaciju sa digitalnim platformama i nedostavljanje podataka koji bi omogućili identifikaciju osoba koje šalju pretnje. Babić, međutim, podseća da su isti problemi postojali i ranije, kada je bilo više osuđujućih presuda.
„Problem je, kako ističu u tužilaštvu, komunikacija sa platformama i nedostavljanje podataka, ali svakako tih problema je bilo i pre pa smo imali više osuđujućih presuda“, navodi ona.
U 30 predmeta policija nije odgovorila tužilaštvu
Drugi ozbiljan zastoj odnosi se na saradnju između policije i tužilaštva. Babić kaže da u poslednje dve godine postoji veliki broj urgencija koje tužilaštva šalju policiji, kao i slučajeva u kojima policija ne odgovara na naloge tužilaštva.
Na isti problem ukazuje i Gligorijević.
„Ove godine se otvorio nov problem: policija odbija da postupa po nalozima tužilaštva. Pošto je zakon na to obavezuje, da živimo negde drugde pitali bismo se kako je ovo moguće, ali tu smo gde smo“, kaže ona.
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da je u prvih pet meseci ove godine formirano 52 predmeta povodom krivičnih prijava ili izveštaja o ugrožavanju bezbednosti novinara. U 30 predmeta tužilaštvo je od policije tražilo prikupljanje potrebnih obaveštenja, ali odgovor nije stigao.
Branko Stamenković, tužilac koji koordinira rad Stalne radne grupe za bezbednost novinara, objasnio je da policija po zakonu ne može jednostavno da se ogluši o zahtev javnog tužilaštva, već mora da postupi ili da navede zakonski razlog zbog kojeg to nije moguće.
Gligorijević kaže da pre razgovora o unapređenju sistema najpre mora da postoji elementarna reakcija institucija.
„Institucionalni odgovor bi za početak morao da postoji. To bi bila, eto, jedna sitna, lepa promena“, kaže ona.
U Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara sede predstavnici novinarskih i medijskih udruženja, tužilaštva i Ministarstva unutrašnjih poslova. Gligorijević razliku između onih koji mogu da pruže podršku i institucija koje imaju ovlašćenja da sprovedu istragu opisuje mnogo jednostavnije.
„Moć je u rukama ovog drugog dela, ali kad se negde u Beogradu desi napad na novinarku, brže dođe Veran Matić na trotinetu nego policija“, kaže Gligorijević.
Seksualna pretnja može da nestane čim predmet uđe u sudnicu
Čak i kada slučaj dođe do suđenja, prema iskustvu Gligorijević, seksualizovani karakter pretnje često ostane po strani.
„Ako do procesa i dođe, na primer stigne do suđenja, za pretnju sa seksualnom konotacijom nikog nije briga“, kaže ona.
Govoreći o sopstvenom iskustvu, ukazuje i na to koliko način na koji žena opiše strah može da utiče na tok postupka.
„Štaviše, iz ličnog iskustva znam da, ako ti na sudu samo izraziš strah za bezbednost, a ne naglasiš da misliš na fizičku bezbednost, pošiljalac pretnje može da bude oslobođen“, objašnjava Gligorijević.
Fizička povreda može da se dokumentuje lekarskim nalazom. Mnogo teže se u jednom predmetu vide nesanica, promenjena rutina, izbegavanje određenih mesta ili strah zbog kojeg žena sledeći put ne želi sama da ode na teren. Babić upravo u toj tački vidi i problem sekundarne viktimizacije, jer se širi kontekst u kojem je žena bila izložena nasilju često u postupku gubi.
„Da li je neko pitao kako se njen život promenio?“
Gligorijević zato govori o slučaju slobodne novinarke Zorice Popović, napadnute 29. marta dok je izveštavala sa lokalnih izbora u Šarbanovcu kod Bora. Prema evidenciji platforme SafeJournalists, napadači su joj zadali dva udarca u stomak i oteli kameru. Slučaj je prijavljen policiji, javni tužilac je pokrenuo postupak, a predmet je, prema poslednjim dostupnim informacijama, i dalje u istražnoj fazi.
„E sad bih ja da pitam, a znam da nema odgovora: naša koleginica Zorica Popović je prebijena u Boru i otet joj je foto-aparat. Njoj su se modrice povukle i bubrezi su joj se oporavili od batina. Ali, da li je neko pitao kako se njen život, njena rutina, navike, promenio? I ako jeste, kolika je kazna za te posledice i zašto nula dana zatvora i nula dinara novčane kazne?“, pita Gligorijević.
Babić kaže da upravo odsustvo epiloga dodatno obeshrabruje žene da prijavljuju nasilje.
„Sve nam to ukazuje na institucionalne probleme i sve dok oni ne budu rešeni i dok nadležne institucije ne budu krenule da rade svoj posao kako treba, u skladu sa zakonom, situacija se neće poboljšati, jer svaka nekažnjena pretnja i izostanak reakcije nadležnih samo podstiče nove pretnje“, upozorava ona.
Takav odnos institucija već utiče na ponašanje novinarki.
„Sve to utiče i na novinarke koje nemaju poverenja u te institucije i koje sve češće izbegavaju da prijavljuju pretnje jer ne žele da prolaze kroz sve bez ikakve nade da će se na kraju išta rešiti“, kaže Babić.
Broj prijava govori koliko je incidenata dospelo do institucija, broj otvorenih predmeta koliko ih je tužilaštvo uzelo u rad, a presude koliko ih je stiglo do kraja. Ne vidi se, međutim, koliko žena nakon pretnje loše spava, menja put kojim ide kući, izbegava određene teme ili prestane da veruje da prijava uopšte ima smisla.
Upravo tu se spajaju ono o čemu govore obe sagovornice: nasilje ne prestaje kada se poruka obriše, niti kada žena izađe iz policijske stanice. Ako sistem ne ume da prepozna rodnu prirodu pretnje, a žena više ne veruje da će prijava bilo šta promeniti, prostor za novo nasilje ostaje otvoren.
Još uvek nema komentara.