Ko se zapravo bira 25. oktobra: Od imena na listiću do poslaničkog mandata
Na glasačkom listiću može da stoji ime predsednika Republike, predsednika stranke ili nijedno lično ime. Birač, međutim, u sva tri slučaja radi istu stvar: zaokružuje izbornu listu kandidata za narodne poslanike. Ne bira predsednika Srbije, niti na parlamentarnim izborima neposredno bira budućeg premijera.
Upravo se ta razlika lako izgubi tokom kampanje, naročito kada jedna osoba dominira nazivom liste, bilbordima i televizijskim nastupima. Na izborima 25. oktobra među do sada prijavljenim listama nalaze se „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“, „Ivica Dačić – Faktor stabilnosti!“, „Rasim Ljajić – Ljudski“ i lista Saveza vojvođanskih Mađara sa imenom Balinta Pastora. Nasuprot njima, treća proglašena lista nosi naziv „Studentska lista – Studenti pobeđuju“, bez imena jednog čoveka u nazivu.
Zašto je ime političara na listiću ako njega ne biramo?
Zakon o izboru narodnih poslanika dozvoljava da naziv liste sadrži ime i prezime jednog ili više ljudi. Njih zakon naziva nosiocima liste, a za korišćenje njihovog imena potrebna je saglasnost. Još važnije, nosilac liste uopšte ne mora da bude kandidat za narodnog poslanika. Zakon o izboru narodnih poslanika izričito propisuje da nosilac „može, ali ne mora“ biti kandidat na toj listi.
Zato nosilac liste nije isto što i prvi kandidat na listi, niti je isto što i kandidat za premijera. Prvi kandidat je osoba koja se nalazi na prvom mestu među kandidatima za poslanike. Nosilac je osoba čije je ime uneto u naziv liste. Budući predsednik Vlade bira se tek posle izbora, u Narodnoj skupštini.
Personalizovanje izbornih lista imenom jednog političara godinama je deo kampanja u Srbiji, a Naš portal je već pisao i o tome kako se ista osoba tokom kampanje može pojavljivati u nekoliko različitih političkih i državnih uloga, u tekstu o funkcionerskoj kampanji i granici između državnog posla i stranačke promocije.
Studentska lista napravila je drugačiji izbor u predstavljanju. RIK ju je 15. septembra proglasio pod nazivom „Studentska lista – Studenti pobeđuju“, bez ličnog imena u nazivu.
To ne znači da za nju važe drugačija izborna pravila. Studentska kampanja politički insistira na kolektivnom identitetu pokreta, pa se u njihovoj komunikaciji govori o studentima kao nosiocima kampanje. Zakonski pojam „nosilac liste“ ipak je nešto drugo: odnosi se na fizičko lice čije se ime koristi u samom nazivu liste. Kod Studentske liste takvog imena nema.
Zaokružujemo listu, a ne omiljenog kandidata sa nje
Kada birač dobije glasački listić, ne može da izabere jednog od 250 kandidata. Ne postoji mogućnost da podrži određenu listu, a da zatim odluči da mandat sa nje dobije, recimo, kandidat na 47. umesto kandidata na trećem mestu.
Zaokružuje se redni broj liste, dok je redosled kandidata utvrđen još prilikom njene predaje. Posle proglašenja liste podnosilac više ne može da menja raspored kandidata.
Taj redosled kasnije odlučuje ko ulazi u Skupštinu. Ako lista osvoji 30 mandata, oni pripadaju prvih 30 kandidata. Ako dobije 80, mandat pripada prvih 80. Zbog toga nije dovoljno pogledati samo osobu koja vodi kampanju ili prvih nekoliko imena. Kod liste koja može imati 250 kandidata, glas birača potencijalno odlučuje o ulasku mnogo većeg broja ljudi u parlament.
Tri odsto određuje ko ulazi u raspodelu
Pre podele 250 poslaničkih mesta utvrđuje se koje liste u toj raspodeli uopšte učestvuju. Za većinu izbornih lista prag je najmanje tri odsto glasova od broja birača koji su glasali.
Ako lista ostane ispod tog praga, njeni glasovi ne odlaze pobedniku niti se bukvalno „prebacuju“ drugoj listi. Oni ostaju zabeleženi u izbornom rezultatu, ali ta lista više ne učestvuje u podeli mandata. Svih 250 mesta potom se raspoređuje među listama koje su stekle pravo da učestvuju u raspodeli.
Posebna pravila važe za izborne liste nacionalnih manjina. Njihov status utvrđuje RIK, a takva lista može da učestvuje u raspodeli mandata i kada osvoji manje od tri odsto glasova. To, međutim, nije unapred obezbeđeno poslaničko mesto.
Kada manjinska lista ostane ispod tri odsto, njeni količnici pri raspodeli mandata uvećavaju se za 35 odsto, pa se zatim porede sa količnicima ostalih lista. RIK je, na primer, 15. septembra listi Rasima Ljajića, a 17. septembra listi Usamea Zukorlića utvrdio položaj izborne liste nacionalne manjine.
Kako glasovi postanu mandati
Kada se vidi ko učestvuje u raspodeli, počinje računica kojom se procenat glasova pretvara u broj poslaničkih mesta. Srbija koristi sistem najvećeg količnika, poznat kao D’Ontova metoda.
Broj glasova svake liste deli se sa 1, 2, 3 i tako redom do 250. Svi dobijeni količnici zatim se poređaju od najvećeg ka najmanjem, a svakoj listi pripada onoliko mandata koliko ima svojih količnika među 250 najvećih. Ako dve liste imaju isti količnik za mandat, prednost ima ona koja je ukupno osvojila više glasova.
Na malom primeru računica izgleda mnogo jednostavnije. Kada bi parlament imao pet mesta, a tri liste osvojile 100.000, 60.000 i 40.000 glasova, među pet najvećih količnika našli bi se 100.000, 60.000, 50.000, 40.000 i 33.333. Prva lista imala bi tri od pet najvećih količnika i dobila bi tri mandata, dok bi druge dve dobile po jedan.
Na izborima za Narodnu skupštinu princip je isti, samo se računica nastavlja dok se ne raspodeli svih 250 poslaničkih mesta.
Tek tada se vraćamo redosledu kandidata. Ako je lista računicom dobila 52 mandata, oni odlaze kandidatima od prvog do 52. mesta.
Premijera ipak ne biramo zaokruživanjem njegovog imena
Ime kandidata za predsednika Vlade može biti jedna od centralnih poruka kampanje, ali na parlamentarnom glasačkom listiću ne postoji posebna rubrika za izbor premijera.
Postupak određuje Ustav Republike Srbije. Predsednik Republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika izbornih lista koje su dobile mandate, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade. Mandatar zatim iznosi program i predlaže sastav Vlade, a poslanici istovremeno glasaju o programu, predsedniku i članovima Vlade.
Za izbor Vlade potrebna je većina od ukupnog broja narodnih poslanika, odnosno najmanje 126 od 250 glasova. Rezultat parlamentarnih izbora zato prvo pokazuje koliko je koja lista dobila mesta u Skupštini. Tek iz tog odnosa snaga nastaje većina koja može da izabere Vladu.
Iza jednog naziva stoji do 250 imena
Naziv liste na glasačkom listiću lako se pamti. Mnogo je teže znati ko se nalazi na 20, 70. ili 170. mestu, iako upravo taj redosled može odlučiti ko će naredne četiri godine sedeti u Narodnoj skupštini.
RIK najkasnije 15 dana pre glasanja utvrđuje zbirnu izbornu listu, koja sadrži sve proglašene liste i lična imena svih kandidata. Zbirna lista objavljuje se u „Službenom glasniku“, a mora da bude vidno istaknuta i na svakom biračkom mestu.
Provera kandidata zato je deo iste pripreme za glasanje o kojoj smo pisali u dosadašnjem Vodiču za izbore. U prvom delu vodiča objašnjavali smo šta treba proveriti pre izbornog dana, u drugom delu kako izgleda samo glasanje i zaštita biračkog prava, dok smo u trećem delu vodiča objasnili najčešće izborne mahinacije, od „bugarskog voza“ do duplih spiskova.
Odgovor na pitanje „za koga glasamo“ zato se ne završava imenom napisanim najvećim slovima. Na parlamentarnim izborima glas pripada celoj izbornoj listi, a rezultat određuje koliko će kandidata sa nje dobiti mandat. Kod personalizovanih lista prvo ćemo videti ime nosioca, kod Studentske liste tog jednog imena nema, ali je izborni mehanizam isti: glasovi određuju broj mandata, a redosled na listi ljude koji će ih dobiti.
Još uvek nema komentara.