Kako Ana Brnabić deli uvrede na dozvoljene i zabranjene?
Vlast protivnike naziva teroristima, izdajnicima, kretenima i ludacima, to je za njih regularna politička borba. Ali ako se neko makar našali na račun Aleksandra Vučića, Ana Brnabić saziva konferenciju i proglašava crveni alarm, opasnost za žene, decu, porodicu i verovatno sav živi svet.
Ana Brnabić ponovo je obukla uniformu vrhovne zaštitnice Aleksandra Vučića. Ne predsednika koji godinama raspolaže ogromnom političkom moći, televizijskim satima i armijom tabloida, već nežnog, gotovo porcelanskog bića koje mora biti zaštićeno od studenata, satire, mimova, sapuna i svake rečenice koju prethodno nije odobrio Glavni odbor SNS.
Povod je spot studenata FDU koji je Brnabić protumačila kao pretnju silovanjem Vučiću. Potom je još dve izjave političkih protivnika svrstala u isti paket i objavila da su se u jednom danu dogodile čak tri takve pretnje.
Spot sa zatvorskom aluzijom može se smatrati neukusnim. Ali od neukusne političke šale do tvrdnje da Studentska lista najavljuje silovanje Vučića, žena i čitavih porodica vodi autoput koji je izgrađen isključivo za potrebe naprednjačke propagande. Bez putarine, ali sa mnogo kamera.
U naprednjačkoj verziji demokratije predsednik nije javni funkcioner podložan kritici, karikaturi i podsmehu. On je nešto između nacionalnog spomenika, porodične ikone i zaštićene vrste. Ne sme se dirati, preispitivati, imitirati niti izlagati humoru. Ako se Ana Brnabić nije nasmejala, šala automatski postaje državni udar.
Istovremeno, rečnik vlasti prema studentima i političkim protivnicima odavno je napustio politiku i preselio se u kanalizaciju. Tamo već godinama pliva Dragan J. Vučićević, vlasnik, glavni urednik, voditelj, tužilac, sudija i vremenska prognoza Informera.
U njegovom televizijskom „Kolegijumu“, emisiji koja izgleda kao redakcijski sastanak održan posle kolektivnog nervnog sloma, studenti su „blokaderi-teroristi“, „manijaci“, „kreteni“, „neartikulisani ludaci“, „retardirane face“ i ko zna šta još. Protivnici vlasti su ološ, izdajnici, strani plaćenici i rušitelji Srbije, a jedan tužilac je u programu počašćen izrazima „odrod“, „kreten“ i „matora drtina“, dok mu je fotografija prikazivana na ekranu.
Nismo primetili da je Brnabić tim povodom sazvala konferenciju žena za pristojnu Srbiju. Nije pitala kako se osećaju majke, ćerke i supruge ljudi koje Informer svakodnevno razvlači. Nije pisala evropskim institucijama, nije zahtevala izvinjenje, niti je upozorila da takav rečnik ugrožava porodicu.
Naprotiv, funkcioneri SNS na toj televiziji gostuju kao kod kuće, samo što verovatno češće. Utrkuju se ko će protivnike nazvati gorim imenom, dok voditelj dodaje gas i povremeno proverava da li je neko ostao neuvređen.
Očigledno je, dakle, da vređanje nije problem. Problem je smer kretanja uvrede.
Posebno groteskno zvuči iznenadna briga Ane Brnabić za dostojanstvo žena. Godinama su političarke, aktivistkinje, studentkinje i novinarke koje nisu uz vlast izložene tabloidnom razvlačenju, seksističkim uvredama i targetiranju. Za njih ne važi objašnjenje da su „nečije ćerke, majke i sestre“. U naprednjačkoj Srbiji čak i porodična osećanja imaju partijsku knjižicu.
Brnabić je u kampanju unela i tvrdnju da devetogodišnji učenik iz Grošnice trpi nasilje zbog političkog opredeljenja majke, iako je škola saopštila da o takvom slučaju ne zna ništa. Ali kada se štiti SNS, institucije služe samo da naknadno overe već napisanu priču.
Sličan metod primenjen je i kada je objavljen montirani snimak u kojem je izgledalo da novinar FoNeta pristalice SNS naziva „najglupljim delom društva“. On je zapravo citirao sagovornika i problematizovao baš takvu kvalifikaciju. Ali puna rečenica kvari propagandu, a kontekst je poznati neprijatelj svake poštene montaže.
Suština nije u tome da studentima i opoziciji treba dozvoliti sve. Pretnja je pretnja, a prostakluk ostaje prostakluk ko god ga izgovori. Problem je u tome što vlast satiru i metafore protivnika proglašava nasiljem, dok sopstveni govor mržnje predstavlja kao patriotizam i odbranu države.
Ana Brnabić zato ne brani pristojnost. Ona brani monopol na nepristojnost.
U tom sistemu Vučić je svetinja, Informer je propovedaonica, a svako ko se nasmeje pogrešnoj šali postaje državni neprijatelj. Najveći problem ovih političara nije što su ponekad smešni, već što humor uglavnom ne razumeju. Njihov komičarski domet završava se vicevima Ere Ojdanića, prinudnim druškanjem i okretanjem vola na vašaru u Šapcu.
Za političku satiru ipak je potrebno nešto više. Sposobnost da se čovek nasmeje, bar sebi. To Vučić donekle i ironično bar pokuša. Samo što u SNS-u nikad nisu sigurni da li i kad treba da se nasmeju. Mož’ im presedne.
Još uvek nema komentara.