U trenutku kada se politički kalendar ubrzano približava novim izborima, Aleksandar Vučić očigledno ulazi u fazu u kojoj više nema zadrške ni u rečima, ni u optužbama, ni u konstrukciji neprijatelja.
U jednom od poslednjih obraćanja, Vučić je praktično otvorio novi politički front, protiv univerziteta, studenata i profesora, ali i istovremeno i počeo da trasira teren za potencijalnog naslednika na predsedničkoj funkciji.
Naravno, kroz kombinaciju ličnih diskvalifikacija, dramatičnih optužbi i političkog marketinga. Predsednik, kao što smo već navikli, insistira na apsolutnoj kontroli informacija:
„Ne zna Siniša, ne zna niko u mojoj porodici, ne zna niko na svetu ko je meni na pameti. Niko na svetu to ne zna.“
Ova rečenica nije samo demonstracija lične političke moći, ona je i poruka sistemu, odluke se ne donose institucionalno, već lično. Ali odmah zatim, „tajna“ dobija ime.
„Rodoljub Petrov“ protiv „političara Đokića“
„On je jedan izuzetan čovek, izuzetan rodoljub, izuzetan pravnik… siguran sam da bi tu funkciju obavljao na izvanredan način.“
Ova rečenica kojom Vučić opisuje predsednika Ustavnog suda, Vladana Petrova, kao njegov predlog za budućeg predsednika države, jer sam Vučić po zakonu na to više nema pravo, istrčava odjednom i skida veo bar sa jedne „tajne misli“ trenutnog vladaoca. Podsećanja radi, Petrov je onaj čovek koji se sam sebe nazvao „slugom režima“.
Istovremeno, rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića svodi na političkog protivnika:
„Za mene gospodin Đokić odavno nije rektor… On je sve drugo samo ne rektor.“
I dodatno zaoštrava poredeći dva Vladana od kojih je Petrov Ajnštajn za drugog Vladana i razume se:
„Jedan rodoljub… pet puta obrazovaniji od Đokića u svakom smislu.“
Nije ovde ni u nacrtu podvučena politička razlika, ovo je direktna delegitimizacija institucije univerziteta kroz lični obračun sa njenim prvim čovekom.
Nadalje retorika predsednika se još više radikalizuje, pa dolazimo do toga da imamo „terorističke ćelije na našim fakultetima“ i najave hapšenja: „Verujem da će ti uskoro biti uhapšeni jer posedujemo tonske dokaze.“
Ozbiljan iskorak, prelazak iz političkog sukoba u bezbednosni. Kada profesor postane potencijalni kriminalac, a fakultet „ćelija“, više nema prostora za dijalog, ostaje samo represija.
Od blokada do „obrazovnog genocida“
„Obrazovni genocid… plaćaćemo decenijama što su nam učinili“, kaže predsednik osvrnuvši se na studentske proteste. Ne staje na tome, stižu i dodatne optužbe tipa: „Niko ništa ne zna… samo kad će veća plata.“
Od tog momenta protesti više nisu politički ili društveni problem, već civilizacijska katastrofa. Ipak, najteži deo obraćanja se odnosi na tragičnu smrt Milice Živković. Nju Vučić direktno povezuje sa atmosferom na fakultetima:
„Ta devojka… ništa nije nagoveštavala… Ona je na to bila naterana.“
I potom politički targetira:
„Više je minuta ćutanja dobilo kuče Dona, nego jedna divna devojka… Sram ih bilo.“
Vrhunac političke instrumentalizacije tragedije, optužba bez dokaza, upućena studentima i profesorima, uz moralnu diskvalifikaciju.
Izbori kao pozadina svega
Očigledno je da Iza svega stoji jasan politički kontekst. Vučić otvoreno poziva Đokića:
„Pozivam političara Đokića da ide protiv naše parlamentarne liste.“
Istovremeno priznaje ono što je do juče negirao, da su izbori blizu. I da je politički protivnik promenjen. Više to nije opozicija u klasičnom smislu, već univerzitet. A tu strah postaje politički motor.
Kada predsednik države govori o „napadima“, „terorističkim ćelijama“, „hapšenjima“ i „genocidu u obrazovanju“, to nije samo retorika, to je signal. Kad počneš ovako da se obračunavaš sa bilo kim, a posebno sa univerzitetom, koji je tvrdjava slobodne misli, to obično znači samo jedno, da se boji. Ne opozicije. Ne stranaca. Nego sopstvenih građana.
U ovoj fazi političke igre, jasno je da Vučić koristi sve raspoložive alate: lične diskvalifikacije, institucionalno urušavanje univerziteta, bezbednosnu retoriku, instrumentalizaciju tragedija, konstrukciju „unutrašnjih neprijatelja“ i „stranih slugu i plaćenika“.
Sve to u trenutku kada više ne može ponovo da bude predsednik, ali je jasno da ne planira da se povuče iz vlasti. Naprotiv. Planira da je zadrži po svaku cenu.
A cena, po svemu sudeći, više nije ni važna. Njemu.
Još uvek nema komentara.