Crna Gora novi „zvučni top“ u Vučićevom političkom rijalitiju
Postoji nešto skoro dirljivo predvidivo u političkom rukopisu Aleksandra Vučića. Kad god stvari u Srbiji postanu neprijatne, kad rastu protesti, kad institucije pucaju, kad se otvaraju afere, kad narod počne da postavlja pitanja o platama, korupciji, kriminalu ili izborima, negde u regionu se iznenada pojavi „problem“.
Nekad su to Hrvati. Nekad Kosovo. Nekad Sarajevo. A kad baš zatreba malo emotivne istorijske magle i nacionalnog adrenalina, tu je Crna Gora.
Ovog puta povod je obeležavanje 20 godina obnove crnogorske nezavisnosti. Dovoljno da se iz Beograda ponovo pošalju poruke o „antisrpskoj politici“, „napadima na Srbe“ i „glamuroznim proslavama“ koje navodno imaju za cilj ponižavanje Srbije.
Vučić je rekao da neće ići u Crnu Goru na obeležavanje jubileja, uz ocenu da se tamo vodi politika protiv Srbije i srpskog naroda. Iz Podgorice je ubrzo stigao hladan diplomatski odgovor.
Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore saopštilo je da je „neprihvatljivo i politički neodgovorno da se jubilej obnove crnogorske nezavisnosti pokušava predstavljati kao čin usmeren protiv Srbije ili srpskog naroda“.
U novom reagovanju crnogorsko MVP je poručilo da je „krajnje vrijeme da se politički diskurs u regionu oslobodi tvrdnji o navodnoj ugroženosti bilo koga u Crnoj Gori“.
Ljudi slave svoju državu. Ne opsedaju Beograd. Ne ruše Skupštinu Srbije. Ne otimaju manastire bagerima. Samo slave 20 godina nezavisnosti države koja je članica NATO-a i najbliža ulasku u Evropsku uniju među zemljama regiona.
A to je, izgleda, problem. Odnos Vučićeve Srbije prema Crnoj Gori često više govori o frustracijama Beograda nego o Podgorici.
Crna Gora je, uprkos svim svojim problemima, uradila nekoliko stvari koje Srbija nije. Ušla je u NATO. Nije ostala zaglavljena između Moskve i Brisela. Otvorila je i zatvorila više pregovaračkih poglavlja sa EU. Vlast se tamo promenila na izborima. Više puta. Bez vanrednog stanja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
I možda najgore od svega po „slučaj“ Srbija, Crna Gora je pokazala da je moguće promeniti vlast bez raspada države i građanskog rata koji se godinama priziva na režimskim televizijama u Srbiji.
Zato odnosi sa Podgoricom nikada nisu samo pitanje Podgorice. To je i unutrašnja politička tema Srbije.
Kad ekonomija zapinje, kad se otvara pitanje kriminala u vrhu sistema, kad studenti protestuju, kad lokalni izbori pokažu pukotine u SNS mašini, regionalne tenzije postaju politički aspirin.
Jeftin, ali efikasan.
Ništa ne homogenizuje biračko telo kao osećaj spoljne ugroženosti. Pogotovo ako je neprijatelj mali, blizak i emotivno povezan sa Srbijom. Crna Gora je idealna za to. Dovoljno bliska da izazove emociju, dovoljno mala da ne predstavlja realan rizik.
Politički analitičari godinama upozoravaju da vlast u Srbiji region koristi kao unutrašnju političku pozornicu. Svaki konflikt sa komšijama proizvodi atmosferu opsade u kojoj građani manje pričaju o inflaciji, korupciji, urušenim institucijama ili vezama države i kriminala.
I nije slučajno da se priča o Crnoj Gori otvara baš sada.
Srbija poslednjih meseci prolazi kroz ozbiljne političke tenzije. Protesti, izborni sporovi, optužbe za zloupotrebu institucija, afere u bezbednosnom sektoru i otvoreno nezadovoljstvo dela javnosti. U takvoj atmosferi regionalne teme postaju zgodan način da se fokus prebaci sa pitanja „kako živimo“ na pitanje „ko nas ugrožava“.
A istina je često mnogo banalnija i mnogo tužnija.
Crna Gora danas Srbiju ne ugrožava ni vojno, ni ekonomski, ni politički. Podgorica nema ni kapacitet ni interes za bilo kakav sukob sa Beogradom. Ima nešto što deo vlasti u Srbiji nervira mnogo više od bilo kakve vojske. Drugačiji spoljnopolitički kurs.
U trenutku kad Srbija sedi na više stolica i pokušava da istovremeno bude i uz Brisel i uz Moskvu i uz Peking, Crna Gora je svoj izbor napravila. I zbog toga je danas ozbiljno ispred Srbije na evropskom putu.
Naravno, ni Crna Gora nije bajka. Tamo postoje duboke podele, korupcija, identitetski sukobi i politički haos. Postoji i jedna važna razlika, vlast tamo više nije večna kategorija.
Zato je možda najprecizniju rečenicu napisao kolumnista Dragan Bursać:
„Vučiću, nije se Crna Gora otcijepila od Srbije jer nikad nije bila Srbija.“
I možda je baš to problem. Činjenica da deo političke scene u Beogradu ni posle 20 godina nije emocionalno prihvatio da je Crna Gora samostalna država koja vodi svoju politiku. Posebno kad ta politika nije po volji ili komandi Beograda.
Još uvek nema komentara.