Američki predsednik Donald Tramp preti kopnenom invazijom na Iran. U Zaliv je poslao elitne jedinice. Plan je, kako to Trampovi najbliži saradnici ne kriju, da se izvrši zauzimanje ostrva Harg u Persijskom zalivu i zauzme glavno iransko čvorište za distribuciju nafte. Neozbiljno – kažu vojni stručnjaci. Iako Tramp ume da uozbilji i “neozbiljno”, ipak niko normalan ne najavljuje gromoglasno ovakve akcije.
SAD raspoređuje 1.000 (samo hiljadu) padobranaca iz 82 vazdušno desantne divizije i sva nagađanja se svode na to da bi oni trebalo da osvoje ostrvo Harg. To je, smatraju analitičari, spin i providni medijski trik Trampovog tima. Poslati ih na Harg znači poslati ih u smrt.
Pentagon je naredio da se još 5.000 marinaca, sa desantnim amfibijskim plovilima rasporedi u blizini. Iran je, očito, ozbiljno shvatio ove najave i na ostrvu rasporedio jake raketne sisteme zemlja-vazduh.
Trampovi jastrebovi javno podržavaju osvajanje ostrva Harg. Lindzi Grejem, republikana iz Južne Kalifornije na Foks njuzu kaže: “Zauzmite Harg, uzmite im naftu i pustite da iranski režim umre. Uspeli smo na Ivo Džimi, možemo i ovde”.
Vojni stručnjaci upozoravaju da bi se “moglo dogoditi da mnogi američki vojnici izgube živote” i pitaju – šta se dobija kopnenom invazijom na Harg? To neće otvoriti Ormuski moreuz. Samo će izazvati jaku odmazdu Irana prema alernativnim naftovodima Saudijska Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Saudijski naftovod Istok-Zapad, od Abkaika do Janbua na Crvenom moru (1.200 kilometara) sa kapacitetom od 5 miliona barela dnevno i nafotovod Emirata Habšan – Fudžairah (1,5 miliona barela dnevno) zaobilaze Ormuski moreuz. I laka su meta za iranske rakete. Iran bi, svakako, branio ostrvo i na druge načine – napadima na sve što ima veze sa SAD ili Izraelom, svuda u svetu. To bi ovaj rat produžilo unedogled.
Rat na Bliskom istoku izazvao je brojne paralele sa američkim iskustvom u Vijetnamu. Predsednik Donald Tramp, koji se vratio u Belu kuću sa obećanjem „Prvo Amerika“ i izbegavanja novih „beskonačnih ratova“, uleteo je u sukob koji brzo prerasta u stratešku zamku.
Sličnosti su uznemirujuće. Kao i u Vijetnamu, SAD i saveznici dominiraju vazdušnim prostorom i nanose teške udarce iranskim raketnim bazama, nuklearnim postrojenjima i vojnom rukovodstvu – ubijen je i vrhovni vođa Ali Hamnei. Međutim, Iran primenjuje „horizontalnu eskalaciju“ – napadi dronovima i raketama na Izrael, američke baze u regionu, zalivske države i brodove u Ormuskom moreuzu. Zatvaranje moreuza već je poremetilo globalno tržište nafte, podsećajući na vijetnamsku sposobnost slabijeg protivnika da produži sukob i poveća cenu.
Mediji ovih dana često podsećaju na legendarni razgovor američkog pukovnika sa vijetnamskim oficirom. Na pitanje Amerikanca:“ Znate li da smo vas pobedili u svakoj bici ?“, Vijetnamac je odgovorio: „Znam, ali to nije bitno“. Ako pobede ne vode do cilja, onda – ništa.
Iran je pet puta veći od Vijetnama, sa sofisticiranijim oružjem, dubokim podzemnim objektima i mrežom grupa za podršku (Hezbolah, Huti, milicije u Iraku i terorističke islamske grupe u celom svetu). Dok je u Vijetnamu Amerika poslala stotine hiljada vojnika u džunglu, Tramp zasad izbegava veliku kopnenu invaziju, ali pritisak raste. Podrška američkoj akciji u javnosti pala je na oko 27 odsto, što je nivo koji je Vijetnam dostigao tek posle nekoliko godina i desetina hiljada žrtava.
Razlike su ipak značajne. Tehnologija danas omogućava preciznije udare, a Iran nema snažnog saveznika poput Sovjetskog Saveza ili Kine iz šezdesetih. Ipak, rizik od „srednje velikog rata“ – koji uništava administracije bez jasne pobede – ostaje realan. Tramp je postavio 15 tačaka za prekid vatre, uključujući potpuno razoružanje nuklearnog programa i ograničenje raketa, dok Iran traži reparacije, garancije suvereniteta i kraj agresije.
Trampu treba pobeda u Zalivu, u ratu u koji ga je uvukao Izrael. Možda bi njemu bila dovoljna i medijska pobeda. Ovih dana uporno pokušava da proda priču kako Iran grčevito želi dogovor. To je , tvrde analitičari, znak slabosti i potreba da simulira pobedu u javnosti. Ali, svaki novi dan rata smanjuje tu mogućnost.
Za sada Tramp tvrdi da su pregovori „u toku“ i da je Iran „molio za dogovor“, ali Teheran odbija ultimatum i kontrira sopstvenim uslovima. Ako se sukob produži, rizikuju se veće žrtve među američkim trupama, destabilizacija Zaliva i ekonomski udar na globalnu ekonomiju.
Da li će Tramp uspeti da izbegne vijetnamsku zamku brzim pritiskom i diplomatskim izlazom, ili će Iran postati njegov lični Vijetnam – rat koji je počeo sa ambicijom da se „završi brzo“, a završio se dubokim političkim i strateškim ožiljcima? Istorija pokazuje da Bliski istok nije mesto za one koji veruju u brze pobede.
Trampov potpis na novčanicama
27. mar 2026.
Tramp: Uništiću iransku elektranu 6. aprila
26. mar 2026.
Još uvek nema komentara.