Ekologija na papiru: Dok Srbija gori, ministarka lista strategiju
Srbija je ovog leta dobila najprecizniji izveštaj o stanju životne sredine. Nije imao grafikone, fusnote ni akcioni plan. Bio je crn, mirisao je na garež i prostirao se hiljadama hektara Deliblatske peščare. Ministarka zaštite životne sredine Sara Pavkov ima Program.
I to do 2031. godine.
Vlada je krajem avgusta usvojila Program zaštite prirode Srbije, što je Pavkov proglasila „velikim danom za zaštitu prirode“. Dokument obećava očuvanje biodiverziteta, obnovu ekosistema, otpornost na klimatske promene i još mnogo lepih stvari koje srpska priroda, izgleda, nije stigla da pročita.
Jer dok država planira 2031, Srbija gori 2026.
U Deliblatskoj peščari požar je zahvatio oko 3.960 hektara, od čega oko 3.100 hektara šume. Kada je stigla na zgarište, ministarka je prizor opisala kao „horor film“ i procenila da će obnova trajati pet do deset godina.
Stručnjaci su bili oprezniji. Za ozbiljnu procenu štete potrebno je vreme, a oporavak pojedinih delova može trajati decenijama.
Izgleda da šuma ipak ima komplikovaniju proceduru oporavka od pisanja saopštenja.
Od Zelenog Sada do zelene fotelje
Pavkov nije zalutala u ekologiju. Master je geografije, bila je državna sekretarka u istom Ministarstvu, a 2013. osnovala je udruženje Zeleni Sad, koje je vodila do kraja 2020.
Tu zelenilo počinje da dobija nešto drugačiju nijansu.
Prema istraživanju BIRN-a, Zeleni Sad je od 2019. dobio najmanje 9,5 miliona dinara na konkursima Novog Sada, ministarstava i pokrajinskih sekretarijata. Pavkov je po stupanju na javnu funkciju izašla iz upravljanja udruženjem, ali je njegovo sedište sve do prošle godine bilo u objektu u njenom vlasništvu.
BIRN navodi da ministarka nije odgovorila na pitanje da li je uticala na dodelu tog novca.
Među projektima udruženja bilo je i štampanje bojanki.
Što možda i nije loša priprema za budućnost: ako nastavimo da sečemo drveće ovim tempom, deca će uskoro moći da ga vide jedino nacrtano.
Srbija gori, Ministarstvo lista fascikle
Nije baš da Ministarstvo ništa ne radi.
Pavkov obilazi projekte, govori o kanalizaciji, otpadnim vodama, deponijama i zaštiti prirode. Nedavno je u Toplici obišla saniranu deponiju Dunek i postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Blacu. Postoje projekti, postoje konkursi, postoje milioni i, naravno, postoje strategije.
Međutim, postoji i stanje na terenu i ona država u kojoj se diše na škrge.
Ona država u kojoj se zimi vazduh proverava na telefonu pre nego što se otvori prozor. U kojoj se kanalizacija i dalje izliva tamo gde ne bi smela, divlje deponije niču kao pečurke, a drveće po gradovima često smeta baš tamo gde investitoru treba još koji kvadrat.
A onda je ovog leta gorelo toliko da je pomoć morala da stiže i iz inostranstva.
I tu se najbolje vidi razlika između zaštite životne sredine i Ministarstva zaštite životne sredine.
Jedno bi trebalo da se događa na rekama, u šumama, parkovima, gradovima i na zgarištima.
Drugo se, sudeći po javnoj slici, mnogo udobnije oseća među strategijama, konferencijama, protokolima i rokovima do 2031.
Novi Program stručnjaci ocenjuju kao potreban korak, ali upozoravaju na ono što Srbija već odlično zna: nije problem napisati strategiju. Problem je sprovesti je.
Trpimo zagađen vazduh, mrtvu reku, posečeno drvo, divlju deponiju i izgorelu šumu. Na papiru Srbija može biti zelena koliko poželimo.
Sara Pavkov nije izuzetak, već jedna od mnogih birokrata, ministarka ekologije u zemlji u kojoj ekologija najbolje napreduje u dokumentima.
Priroda, međutim, nema rok do 2031. Deliblatska peščara je već gorela.
Šuma, za razliku od strategije, ne može da se odštampa ponovo. Ako bude preostalo hartije.
Još uvek nema komentara.