Jedanaest vaterpolista Srbije, olimpijskih i evropskih šampiona, povuklo se iz reprezentacije dok je Slobodan Soro na čelu Vaterpolo saveza. Iza sportskog bojkota stoji mnogo više od jedne izjave. Sukob oko poštovanja, politike u sportu i pokušaja da se najtrofejniji tim Srbije podvede pod novu komandu.
U zemlji u kojoj se vlast rado slika sa medaljama, ali teško podnosi ljude sa kičmom, dogodilo se nešto retko, zlatni vaterpolisti Srbije rekli su da je dosta.
Ne navijačima. Ne državi. Ne grbu.
Rekli su dosta načinu na koji se prema njima odnosi novo rukovodstvo Vaterpolo saveza Srbije, na čelu sa Slobodanom Sorom.
Kapiten Nikola Jakšić i još deset reprezentativaca, Dušan Mandić, Strahinja Rašović, Sava Ranđelović, Đorđe Lazić, Nemanja Vico, Nikola Dedović, Viktor Rašović, Petar Jakšić, Radoslav Filipović i Radomir Drašović, saopštavaju da se povlače iz reprezentacije dok su Soro i njegov tim na čelu Saveza. Saopštenje nisu potpisali igrači Novog Beograda Miloš Ćuk, Milan Glušac, Nikola Lukić i Vasilije Martinović.
Povod je bila serija izjava novog predsednika VSS. Soro je, između ostalog, rekao da selektor ne bi smeo istovremeno da bude trener domaćeg kluba, aludirajući na Uroša Stevanovića i Radnički, ali i da su nedavne zlatne medalje bile „više plod trenutne inspiracije nego stvarnog kvaliteta“.
A onda se dogodilo ono što se u Srbiji retko prašta. Šampioni nisu ćutali.
Uroš Stevanović, selektor koji je vodio Srbiju do velikih uspeha, prethodno je podneo ostavku, svega nekoliko dana nakon što je Soro izabran za predsednika Vaterpolo saveza Srbije.
Soro je za predsednika VSS izabran 29. aprila 2026. godine, kao jedini kandidat, nasledio je Viktora Jelenića, a na čelo Saveza došao je iz Vaterpolo kluba Novi Beograd, kluba čiji je prvi čovek gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić.
I tu sport prestaje da bude samo sport.
Kada ljudi koji su doneli Srbiji olimpijsko zlato iz Pariza, evropsko zlato iz Beograda i godine ponosa kažu da neće da igraju, onda to nije hir. To je alarm. Srbija je u januaru 2026. u Beogradskoj areni savladala Mađarsku 10:7 i osvojila evropsko zlato, a ranije je u Parizu 2024. nastavila olimpijsku zlatnu seriju posle Rija i Tokija.
Ti ljudi ne beže od reprezentacije. Oni je brane od onih koji misle da reprezentacija počinje od funkcije, a ne od rada, odricanja i zajedništva.
U svom obraćanju igrači su poručili da njihove medalje nisu bile slučajnost, već rezultat „godina velikih odricanja, treniranja, zajedništva i borbe“. Naveli su i da su Soro i ljudi oko njega pokušavali da diskredituju njihove uspehe, ali i da su pojedini reprezentativci ranije trpeli pritiske, zabrane treniranja, izbacivanja iz kluba i onemogućavanje da igraju za nacionalni tim.
Soro je, za sada, odlučio da ne komentariše. Na pitanje Telegrafa kratko je poručio: „Za sada neću komentarisati.“
Ali ćutanje ovde ne rešava ništa. Jer ovo više nije samo kriza u Vaterpolo savezu. ovo je obrazac. Kad god se u Srbiji pojavi sistem koji funkcioniše, uspešan tim, autoritet izgrađen radom, rezultat koji nije nastao u kabinetu, neko pokuša da ga preuzme, prevaspita, disciplinuje ili ponizi.
Zato je reakcija studenata u blokadi Medicinskog fakulteta u Novom Sadu bila toliko simbolična. Oni su podržali vaterpoliste porukom o „zlatnim vaterpolistima nesalomive kičme“.
U državi u kojoj se od sportista često očekuje da pevaju himnu, osvajaju medalje i ne pitaju ništa, ovi vaterpolisti su uradili nešto mnogo teže, odbili su da plivaju brzinom i tempom koji diktira politika.
Ova pobuna nije protiv Srbije. Ona je možda jedna od retkih stvari koje još liče na odbranu Srbije.
Zlato ne osvajaju predsednici saveza. Ne osvajaju ga partijski kadrovi. Ne osvajaju ga oni koji se slikaju kada je gotovo.
Zlato osvajaju oni koji u bazenu ostave pluća, rame, leđa, godine života i koji, kad ih neko nazove slučajnošću, imaju pravo da kažu:
Nećemo da plivamo za vaše funkcije.
Plivali smo za Srbiju. I baš zato sada stajemo.
Još uvek nema komentara.