Šta sve nismo saznali na skupštinskom Odboru za odbranu i unutrašnje poslove
Na papiru, sednica skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove trebalo je da bude prilika da javnost konačno dobije odgovore na pitanja koja poslednjih nedelja potresaju Srbiju. U praksi, pretvorila se u još jedno usvajanje izveštaja, još jedno prebacivanje odgovornosti i još jedan dan bez odgovora na pitanja zbog kojih je ta sednica uopšte bila važna.
Izveštaji o radu MUP-a, stanju bezbednosti i radu Sektora unutrašnje kontrole su usvojeni. Odgovori nisu. A pitanja nisu bila ni mala, ni beznačajna.
Kako je moguće da visoki policijski funkcioneri završavaju pod istragama zbog veza sa ljudima iz kriminalnog miljea? Kako je moguće da policajci godinama rade kao privatno obezbeđenje kontroverznih biznismena, noćnih klubova, splavova ili ljudi koje bi, po prirodi posla, trebalo da kontrolišu? Kako je moguće da građani na ulicama gledaju scene u kojima policija privodi studente, profesore i demonstrante, dok istovremeno sve češće slušaju priče o policijskoj zaštiti ljudi iz podzemlja?
Upravo je slučaj Senjak otvorio kutije koje vlast godinama pokušava da zatvori, gde prestaje država, a gde počinju privatni interesi unutar bezbednosnog aparata.
Sednica odbora bila je zakazana upravo u trenutku kada javnost traži odgovore o okolnostima koje su dovele do hapšenja nekadašnjeg načelnika Policijske uprave za Beograd Veselina Milića. Međutim, rasprava o tom slučaju praktično je izostala, iako su opozicioni poslanici prethodno tražili posebnu sednicu posvećenu upravo toj temi.
Umesto odgovora, građani su ponovo dobili statistiku.
A statistika je čudna stvar. Uvek može da pokaže da je stanje bezbednosti stabilno. Problem je što ljudi bezbednost ne mere tabelama, već osećajem da li mogu slobodno da prođu ulicom, da protestuju bez straha ili da veruju policajcu kada mu se obrate za pomoć.
Snimci policijskih intervencija tokom protesta, optužbe za prekomernu upotrebu sile, navodi o neidentifikovanim licima koja deluju zajedno sa policijom, kao i slučajevi u kojima se policijski službenici pojavljuju u društvu ljudi iz kriminalnog miljea, doveli su do toga da se sve više čini da se sistem bavi isključivo zaštitom samo i samog sebe.
Dačić nenadležan
Posebno je zanimljiva uloga ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića.
Godinama unazad Dačić je često isticao da ministar nema operativnu ulogu u radu policije, da policijom upravlja direktor i profesionalna hijerarhija, dok je ministar politički odgovoran za resor.
To zvuči logično. Sve dok ne dođe trenutak kada treba utvrditi političku odgovornost. Kada policija ostvari uspeh, politički vrh prvi izlazi pred kamere. Kada se otvore pitanja odgovornosti, svi postaju operativno nenadležni.
Za probleme postoje direktori, načelnici, sektori i komisije.
Na sednici odbora ni danas nije bilo jasnog odgovora na pitanje da li je sproveden test integriteta u slučaju pojedinih policijskih funkcionera, ko je i kada proveravao njihove kontakte, niti kako su pojedinci godinama prolazili bez ozbiljne unutrašnje kontrole. Javnost nije dobila ni objašnjenje zbog čega pojedina pitanja ostaju bez odgovora čak i kada ih postavljaju narodni poslanici.
Kriminalaca je uvek bilo i biće, kao i policajaca koji krše zakon. Problem je kada institucije više energije ulažu u objašnjavanje zašto ne mogu da odgovore na ono za šta su direktno zaduženi, nego u davanje odgovora.
U demokratskim društvima politička odgovornost postoji upravo zato da građani ne bi morali da istražuju ko je bio operativno nadležan za šta. Ministar ne mora da bude kriv za svaki propust. Ali mora da bude odgovoran za sistem kojim rukovodi.
U Srbiji se, međutim, već godinama neguje drugačija praksa. Niko nije nadležan dok ne dođe vreme za slikanje ispred uspešne policijske akcije. Ni danas nismo dobili nikakav odgovor, a kamoli onaj u koji građani mogu da poveruju. Policiji i sistemu koji treba da ih štiti, očigledno, više ne.
I zato svaki novi izveštaj o „stabilnom stanju bezbednosti“ zvuči kao loša šala ispričana onima kojima odavno više nije do smeha.
Još uvek nema komentara.