Srbija „crna rupa“ na mapi Starlinka?
Da bismo razumeli zašto je Srbija na svetskoj mapi pokrivenosti interneta ostala „crna rupa“, moramo prvo objasniti šta Starlink zapravo nudi. Najjednostavnije rečeno: Starlink je za internet ono što je „Total TV“ svojevremeno bio za televiziju.
Zamislite ruralno selo na jugu Srbije bez asfaltnog puta, kojem je za funkcionisanje i rad neophodan brz internet. Tradicionalni proces dovođenja mreže do takvih mesta podrazumeva iskopavanje kanala kroz šume, postavljanje stubova, razvlačenje kilometara kablova i veliku dozu sreće da zimske nepogode ne prekinu infrastrukturu.
Za operatere, to predstavlja ogroman trošak i neracionalno trošenje resursa. Zato je najlakši odgovor „izvinite, ne isplati nam se da vučemo kabl za tri kuće“. Tako su čitavi delovi Srbije postali „crne rupe u crnoj rupi“.
Za rad ovog sistema Starlinka nisu potrebni kablovi u zemlji, dovoljna je mala antena i čist pogled ka nebu da bi internet postao dostupan svakom domaćinstvu. Bez čekanja, bez kopanja i bez praćenja vremenskih neprilika. Ukratko, ova tehnologija omogućava osnovnoj školi na jugu Srbije koja nema ni stabilnu telefonsku mrežu, da ima identičan pristup informacijama kao univerziteti u Parizu, Londonu ili Rimu.
Gde je zapelo?
Srbija, uz Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru ostaje jedina zemlja u Evropi u kojoj ovaj servis nije podržan. Glavna prepreka nije nedostatak satelita iznad naših glava, već dozvola za korišćenje radio-frekvencijskog spektra.
U Srbiji je za ovo zadužen RATEL (Regulatorna agencija za elektronske komunikacije).
Srbija često koristi „administrativno odugovlačenje“ kao proveren alat. Država ne želi da direktno odbije veliku svetsku kompaniju zbog očuvanja međunarodnog imidža, ali joj kroz birokratske lavirinte ne dozvoljava rad radi zaštite unutrašnjih interesa. Pomeranje datuma dostupnosti na 2026. godinu školski je primer „kupovine vremena“.
Bezbednosni rizik za kontrolu informacija
Efikasnost Starlinka u kriznim i ratnim zonama pokazala je koliko je ova tehnologija moćna i, što je najvažnije, nezavisna od lokalne infrastrukture. Upravo to je mač sa dve oštrice za vlasti koje preferiraju centralizovanu kontrolu komunikacija.
Starlink je praktično nemoguće cenzurisati na lokalnom nivou. Signal ide direktno iz svemira do antene na krovu korisnika. Za režim koji se, prema izveštajima organizacija poput Freedom House-a iz 2026. godine, sve više oslanja na digitalni nadzor i kontrolu medijskog narativa, postojanje neuhvatljivog internet kanala predstavlja direktan rizik.
U slučaju masovnih protesta ili kriza, država uvek može izvršiti pritisak na domaće provajdere da „usporite“ ili potpuno ugase protok informacija. Kao onda 15. marta, 28. juna, 1. februara, nastavite niz… Starlinku ne mogu da urade ništa, osim da fizički jure građane sa antenama po krovovima pretpostavljamo sa fantomkama i palicama u rukama.
Odsustvo Starlinka u Srbiji je kombinacija straha od gubitka kontrole nad informacijama i zaštite državnog monopola na telekomunikacije. Da li država želi da građani poseduju „ključ od interneta“ koji ona ne može da drži u svom džepu?
Srbija trenutno ostaje dosledna svojoj politici „slobodnog“ izveštavanja, svrstavajući se uz zemlje koje, verovatno pukom koincidencijom, takođe nemaju Starlink: Rusiju, Kinu, Severnu Koreju i delove Bliskog istoka.
NAŠ TV:
Još uvek nema komentara.