11 godina od pada helikoptera majora Mehića: Tragedija bez zvaničnog krivca

U Srbiji se neke tragedije ne završavaju padom letelice. One nastavljaju da žive godinama posle toga  kroz laži, spinove, zataškavanja i zaborav.

Jedna od takvih dogodila se 13. marta 2015. godine, kada se srušio vojni helikopter Mi-17 Vojske Srbije. U njemu je bilo sedam ljudi, pet članova posade, medicinski tim i petodnevna beba koju su pokušavali da spasu. Niko nije preživeo.

Pilot helikoptera bio je major Omer Mehić, jedan od najiskusnijih pilota Vojske Srbije. Čovek koji je tokom karijere učestvovao u desetinama spasilačkih misija i pomogao da se izvuče više od hiljadu ljudi iz poplava, planina i snežnih nanosa. Te noći pokušao je da spase još jedno dete.

Spasilačka akcija ili politički spektakl

Priča je počela kao drama sa dobrim namerama. Teško bolesna beba iz Novog Pazara morala je hitno u Beograd. Vojni helikopter je poslat da pomogne. Ali već tada počinje niz odluka koje ni danas niko nije umeo da objasni.

Helikopter je poleteo iako je vreme bilo loše, vidljivost slaba, a magla gusta. Prema izveštajima, pokušao je da sleti dva puta. Tražio je da ide na sigurnije lokacije, VMA ili Batajnicu. Nije mu dozvoljeno. Umesto toga, insistiralo se na sletanju na civilni aerodrom u Surčinu.

Prema navodima koji su kasnije izašli u javnost, tamo je trebalo da bude organizovan medijski doček spasene bebe. Ministar zdravlja je, navodno, već bio spreman za kamere.

U Srbiji se, izgleda, i spasilačke misije ponekad planiraju kao televizijski događaji. Samo što te večeri režija nije uspela.

Sedam života i nijedan krivac

Helikopter je pao nedaleko od piste. Poginuli su major Omer Mehić, kapetan Milovan Đukarić, zastavnici Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, lekar Dževad Ljajić, anesteziološki tehničar Miroslav Veselinović i beba stara svega pet dana.

Takva tragedija bi svugde pokrenula ozbiljnu istragu, političku odgovornost i ostavke.

U Srbiji je pokrenula kampanju. Ne protiv onih koji su donosili odluke. Već protiv pilota. U javnost je puštena informacija da je u krvi majora Mehića pronađena minimalna količina alkohola.

Poruka je bila jasna, možda je pilot kriv.

Čovek koji je godinama leteo u najtežim uslovima. Čovek koji je spasavao ljude iz poplava, planinskih lavina i snežnih smetova. Čovek kome su kolege verovale više nego sopstvenim instrumentima. Odjednom je postao alkoholičar.

Za mnoge pilote i članove porodice to je bio poslednji, najteži udarac. Nije bilo dovoljno što su poginuli. Morao je da se pronađe i krivac koji više ne može da se brani.

Mrtav pilot je, očigledno, najbezbedniji osumnjičeni.

Komisije su formirane. Izveštaji su napisani. Rečeno je da je bilo proceduralnih grešaka, loše komunikacije i niza pogrešnih odluka. Ali kada je trebalo da se kaže ko je odgovoran – tišina.

Tužilaštvo je zaključilo da nema osnova za krivični postupak. Niko iz političkog vrha nije odgovarao. Niko nije podneo ostavku. Niko nije smenjen. Sedam mrtvih ljudi, jedna srušena letelica i institucionalna amnezija.

Jedanaest godina kasnije, tragedija helikoptera sve više liči na simbol jednog sistema u kojem naredbe dolaze odozgo, odgovornost nikada ne ide nagore, krivci se traže među onima koji više ne mogu da govore.

Major Omer Mehić ostaje upamćen kao heroj među pilotima. Tadašnje, ali i sadašnjie ministre, Lončara i Gašića, sasvim sigurno, pamtićemo drugaćije.