Retrovizor kao utočište: Sistemska proizvodnja nostalgije u Srbiji
Svakodnevica se svela na puko preživljavanje. Dok nam budućnost magli od neizvesnosti i stresa, mi smo našli najlakši izlaz: bežanje u vreme kad nas nije ni bilo ili kad smo bili premali da shvatimo šta nam se zapravo dešava. Nostalgija za sigurnošću u Srbiji nije stvar izbora, to je naša kolektivna anestezija. Kad institucije postanu netransparentne, kad pravila igre prestanu da važe za sve jednako, a život postane samo mučan spisak računa koje treba platiti, mnogo je lakše okrenuti se nekoj idealizovanoj prošlosti nego se uhvatiti u koštac sa ovom sumornom sadašnjošću koja nas svakodnevno gazi.
„Da li bi prala naše gaće, mače“ odjekuje klubovima, a masa u transu peva stihove Tap 011, generacije koja je devedesete provela pod sankcijama i u mraku. Paradoksalno, najglasniji na takvim žurkama su oni koji tada nisu bili ni rođeni. To je oblik kolektivne anestezije. U svetu u kojem mladi nemaju viziju stabilnog zaposlenja, rešavanja stambenog pitanja ili bilo kakve izvesnosti, bežanje u estetiku devedesetih postaje jedini dostupan „luksuz“. Klubovi su postali svojevrsni bunkeri u kojima se traži ta imaginarna, bezbrižna prošlost, dok se skače uz „Bombe devedesetih“ i dok se „dizel nasleđe“ i rejv obrade artikulišu u tu novu, izvitoperenu opsesiju onim što nismo preživeli.
Sistem voli kada smo „anestezirani“ i bez pitanja
Problem je što nas taj ritam ozbiljno uspavljuje, a sistem to vidi i debelo koristi. Dokle god se zabavljamo rimejkovima, dokle god se „ložimo“ na estetiku koja nam prodaje iluziju da je nekada bilo bolje (a znamo da su devedesete bile decenija sistemskog sunovrata), niko ne postavlja prava, neprijatna pitanja onima koji odlučuju o našim životima. Politički narativi nam mašu nekakvom tradicijom, muzička scena nam nudi samo reciklažu i jeftine kopije, dok se prava, autentična umetnost koja bi zapravo „ujela“ sistem i raskrinkala anomalije, ili uopšte ne finansira, ili se sistematski gura u potpunu marginu. Prodaja nostalgije je jednostavno postala isplativija od finansiranja kritičke misli koja bi jasno pokazala da su svi ti temelji na kojima danas pokušavamo da gradimo živote zapravo popucali još pre trideset godina.
Bekstvo u mit kao znak duboke nemoći
Sociolog dr Ratko Božović je to najbolje definisao: kad društvo ne zna šta će sa sobom i kuda ide, ono se povlači u mit. To nije znak snage niti „pobede tradicije“, nego čista, ogoljena nemoć da se kreira nešto novo i održivo.
„Kada se društvo nađe u stanju permanentne neizvesnosti, ono se povlači u mit i idealizovanu tradiciju. To nije izraz snage, već nemoći da se kreira nova, autentična vrednost. Umesto suočavanja sa realnošću, bira se lagodnost prošlosti koja ne traži odgovore na pitanja sadašnjosti.“
Ova „nemoć“ je sistemski indukovana. Zlatni kavez koji smo sami sebi napravili od retro-estetike, festivala i klupskih hitova je najjeftiniji način da nas sistem neutrališe. Umesto da kao društvo gradimo nove vrednosti koje bi nam omogućile da ovde ostanemo i stvorimo normalan život, mi se vrtimo u tuđim arhivama, pokušavajući da pronađemo „sigurnost“ u vremenu koje je bilo sve samo ne sigurno.
Retrovizor ne služi za vožnju napred
Sve dok nam je retrovizor jedini prozor u svet, nećemo nigde stići. Želja za sigurnošću je skroz legitimna, svi hoćemo da znamo da ćemo imati sutra. Ali, kad nam prodaju iluziju te sigurnosti kroz muziku, festivale i stare šeme, oni nam zapravo kradu pravo na kritiku i pravo na sutrašnjicu. Vreme je da prestanemo da đuskamo uz sopstveni poraz. Dok mi pevamo „mače“ i slavimo „bombe“, stvarni život prolazi pored nas, a problemi čekaju. Retrivizor je super za povremeni pogled unazad, ali sa njim se ne vozi napred. Ako ne počnemo da gledamo šta nam se dešava ispred nosa, ostaćemo zarobljeni u toj „bombi“ zauvek, dok će oni koji nam prodaju prošlost nastaviti da upravljaju našom budućnošću.
Još uvek nema komentara.