„Snađite se sami“: Otvoreno pismo 20 porodica ministru zdravlja zbog smrti najbližih i izostanka odgovornosti

Grupa od 20 porodica, koje su izgubile svoje najbliže tokom pokušaja ostvarivanja zdravstvene zaštite, uputila je dramatično otvoreno pismo ministru zdravlja Republike Srbije. U pismu se ukazuje na ozbiljne, sistemske probleme u radu hitnih službi, sprovođenju stručnih nadzora i potpunom odsustvu odgovornosti nakon tragičnih ishoda.

Porodice ističu da godinama unazad sistem funkcioniše po istom obrascu: pacijenti umiru bez pravovremene pomoći, institucije ćute, a vanredni nadzori služe isključivo za oslobađanje zdravstvenih radnika od odgovornosti.

Očajne porodice navode da su umorni od objašnjenja da su u pitanju „pojedinačni slučajevi“:

Godinama slušamo istu rečenicu: ‘To su pojedinačni slučajevi.’ I tačno je. Svaka smrt jeste pojedinačna. Svako dete umire pojedinačno. Svaka majka. Svaki brat. Svaki čovek koji je poslednji put čekao pomoć koja nije stigla na vreme. Ali kada se isti obrasci ponavljaju iznova — onda više nisu pojedinačni propusti. Onda govorimo o sistemu. O sistemu u kome građani sve češće umiru bez pravovremene pomoći. O sistemu u kome porodice nakon smrti ostaju bez odgovora. O sistemu u kome se kontrole pretvaraju u formalnost čiji je cilj da zatvori slučaj, a ne da utvrdi istinu.

Nadzori koji skrivaju istinu i deca kojoj Hitna ne želi da pomogne

Poseban deo pisma posvećen je načinu na koji se sprovode stručni nadzori. Autori pisma tvrde da se izveštaji namerno pišu birokratskim jezikom i opštim formulacijama kako bi se zamaglila istina i sakrili katastrofalni propusti.

Porodice su iznele i šokantne primere iz prakse sa kojima su se susrele:

„Kada u nalazu stoji da je pacijent bio ‘na kiseoničkoj terapiji’, javnost i porodica imaju utisak da su preduzete sve mere intenzivnog zbrinjavanja. Ali iza jedne takve formulacije može ostati neizgovorena činjenica da je dete sa saturacijom od 78%, poremećajem svesti, somnolencijom i bez poboljšanja stanja transportovano samo uz kiseonik preko nosne kanile, iako protokoli za ovakvog pacijenta predviđaju obezbeđivanje disajnog puta i respiratornu potporu višeg nivoa.“

Isti obrazac, kako navode, primenjuje se i kada Hitna pomoć uopšte ne izađe na teren:

„Ili kada se na simptome poput oduzetosti jedne strane tela i otežanog govora hitna pomoć uopšte ne pošalje, a stručni nadzor kasnije zaključi da je ‘simptomatologija mogla odvesti u drugom pravcu’, pa se zato ‘ne može sa sigurnošću tvrditi da je postojao stručni propust’. Ili kada pozivalac prijavljuje da dete od devet godina: ‘leži maltene u nesvesti’, ‘ne može da se pomeri’, uz višestruko povraćanje i naglo pogoršanje stanja, a porodica dobija odgovor da dete do bolnice prevezu ‘taksijem ili kolima’, jer hitna pomoć ‘ne može pomoći’.“

Šest jasnih zahteva za Ministarstvo zdravlja

Zbog činjenice da sistem trenutno „kontroliše sam sebe“ i uskraćuje porodicama pravo da saznaju kako su njihovi voljeni preminuli, potpisnici pisma izneli su konkretne zahteve:

1. Poništavanje svih vanrednih stručnih nadzora sprovedenih bez učešća porodica kao zainteresovanih strana.
2. Obavezno uključivanje porodica u postupke vanrednih stručnih kontrola, uz pravo uvida, izjašnjenja i dostavljanja dokaza.
3. Obavezno i precizno navođenje svih primenjenih protokola, algoritama, smernica i medicinske doktrine u svakom nalazu nadzora, uz jasno navođenje izvora.
4. Zabranu donošenja zaključaka isključivo na osnovu izjava zdravstvenih radnika čiji se rad kontroliše, bez nezavisne provere činjenica.
5. Obaveznu transparentnost postupaka i sastanke sa porodicama nakon sprovedenih nadzora.
6. Odgovornost za sprovođenje nezakonitih, formalnih i simuliranih kontrola koje služe zatvaranju slučajeva umesto utvrđivanju istine.

Opasna poruka države: „Snađite se sami“

Na kraju obraćanja, ožalošćene porodice upozoravaju ministra na duboku krizu poverenja u institucije, naglašavajući da građani Srbije sve više osećaju da u najtežim trenucima ne mogu da računaju na pomoć države.

Mi više ne tražimo saopštenja. Ne tražimo fraze o ‘unapređenju sistema’. Ne tražimo formalne kontrole čiji je ishod unapred poznat. Tražimo istinu. Tražimo odgovornost. Tražimo sistem u kome pravo na život neće biti samo formalno pravo zapisano u zakonima i Ustavu, već stvarna vrednost koju institucije štite svojim postupanjem.

Ovo pismo za sada je javno potpisalo 20 porodica (Dejan Zejnula, Marija Rakić, Karolina Bubanja, Blagoje Kocić, Sanja Marković, Verica Paunović, Angela Gombos, Saša Ignjatović, Slavoljub Mikić, Bojan Janković, Jelena Pešić, Milan Stojanović, Radovan Jovanović, Jovana Tomičić, Radica Rudakov, Ratko Živković, Branko Branković, Mirjana Petrović, Zoran Kosanović i Aleksandra Matejić).

Kako navode autori, broj slučajeva u kojima porodice godinama traže odgovore je višestruko veći, ali mnogi oštećeni i dalje prolaze kroz postupke ili strahuju od javnog izlaganja i gubitka šanse da ikada dođu do istine.