Gotovo istovremeno,dok su se na obeležavanju Dana policije smenjivali horovi, folklor, plesne tačke i poruke o časti, odgovornosti i službi građanima, javnost je pratila vesti o hapšenjima policijskih službenika zbog zloupotrebe položaja, istrage o vezama sa kriminalnim grupama, optužbe za policijsku torturu tokom protesta i nova kadrovska jačanja sektora bezbednosti koji se već nalazi pod lupom javnosti.
Tu ništa nije novo. Tamo gde bi policija trebalo da bude poslednja linija odbrane zakona, ona se već godinama nalazi među institucijama čiji se ugled najčešće dovodi u pitanje upravo zbog postupaka pojedinih njenih pripadnika i to čelnih, čak do ministara i državnih sekretara, ali i zbog utiska da je od zaštitnika građana postala zaštitnik vlasti.
Od pojedinačnih incidenata do obrasca
Odmah posle proslave Dana policije, gde su usta bila puna „časti i poštenja“, stiže vest da je uhapšeno više policijskih službenika zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj. Prema navodima tužilaštva, sumnja se da su određeni policajci učestvovali u nezakonitim radnjama koje su državu oštetile za milionske iznose.
Nije prvi put. Niti je, po svemu sudeći, poslednji.
Godinama unazad nizale su se afere koje su uključivale policijske službenike optužene za saradnju sa organizovanim kriminalom, odavanje poverljivih informacija, zaštitu narko-klanova, trgovinu uticajem ili zloupotrebu službenih ovlašćenja. Neki su završili iza rešetaka, neki pred sudom, a neki su jednostavno nestali iz fokusa javnosti.
Posebno zabrinjava činjenica da mnoge afere nikada nisu dobile konačan epilog. Građani su slušali o vezama pojedinih policajaca sa kriminalnim grupama, kodnim imenima, prisluškivanjima, curenju podataka iz istraga i zaštiti moćnih pojedinaca, ali odgovori su ostajali nedorečeni.
Policija i kriminal: previše bliski susreti
Malo koja evropska zemlja je u poslednjih desetak godina imala toliko slučajeva u kojima su se pripadnici policije pojavljivali u istragama protiv organizovanog kriminala kao Srbija.
Od slučaja Veljka Belivuka i njegovog klana, preko optužbi o curenju informacija iz istraga, pa do brojnih hapšenja pripadnika MUP-a, stvoren je utisak da je granica između borbe protiv kriminala i saradnje sa kriminalom često bila opasno tanka.
Zbog toga svaka nova afera više ne izaziva šok, već rezignaciju. Građani su, nažalost, počeli da se navikavaju na vesti o policajcima sa lisicama na rukama.
Kome policija zapravo služi?
Formalno, odgovor je jednostavan. Zakon kaže da policija služi građanima Srbije i štiti njihov život, imovinu i bezbednost.
Međutim, politička praksa poslednjih godina otvorila je ozbiljne dileme.
Kada treba legitimisati studente, privoditi demonstrante ili opkoljavati fakultete, reakcija je brza. Kada treba rasvetliti politički osetljive slučajeve, pronaći odgovorne za napade na novinare, aktiviste ili učesnike protesta, postupci često traju beskonačno.
Zbog toga je sve jasnije da policija danas mnogo manje štiti građane, nego politički poredak. A istorija pokazuje da to nikako nije isplativo. Po vlast.
Protesti, fakulteti i granice ovlašćenja
Takav utisak je dodatno pojačan tokom studentskih i građanskih protesta, kada su brojni snimci pokazivali agresivne intervencije, privođenja i upotrebu sile.
Simbolički snažna bila je i scena sa ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, kada je policija ušla u zgradu Srpskog narodnog pozorišta tokom odlučivanja žirija o nagradama, što je izazvalo burne reakcije dela kulturne javnosti i otvorilo pitanje da li se represivni aparat sve češće pojavljuje i tamo gde mu nikako nije mesto.
Organizacije za ljudska prava i advokati upozoravali su na prekoračenje ovlašćenja, dok su nadležni uglavnom odbacivali optužbe.
Jačanje bezbednosnog aparata
U isto vreme, pojedini sektori Ministarstva unutrašnjih poslova dobijaju nova ovlašćenja i proširuju kapacitete.
Među njima i delovi Uprave kriminalističke policije kojima rukovode kadrovi čija se imena poslednjih godina često pominju u medijima i javnim polemikama. Kritičari upozoravaju da bez ozbiljne spoljne kontrole moć bezbednosnog aparata lako može postati politički instrument.
Što su institucije slabije, to je veća potreba vlasti za kontrolom onih koji raspolažu silom.
Pošteni policajci kao najveće žrtve sistema
Bilo bi pogrešno svesti celu policiju na njene najgore primere.
U njenim redovima rade hiljade ljudi koji svakodnevno obavljaju težak i često opasan posao. Policajci koji intervenišu u porodičnom nasilju, tragaju za nestalom decom, hapse kriminalce ili rizikuju život na terenu nisu odgovorni za korupciju svojih kolega niti za političke odluke vrha sistema.
Ali upravo zbog njih pitanje odgovornosti postaje još važnije.
Jer svaka nekažnjena afera baca senku i na one koji svoj posao rade časno.
Kada nestane poverenje
Institucija ne propada kada u njoj postoji korupcija. Korupcija postoji svuda.
Institucija propada kada korupcija postane očekivana pojava, kada se kriminal relativizuje, a odgovornost selektivno primenjuje.
U takvom sistemu građanin više ne zna da li policajca doživljava kao zaštitnika ili kao produženu ruku politike.
Zato danas najveći problem srpske policije možda nije nekoliko korumpiranih službenika, niti jedna afera više ili manje.
Najveći problem je gubitak poverenja.
Država bez poverenja u policiju nije bezbedna država. To je država u kojoj građani više ne očekuju pravdu, već se nadaju da neće postati njena sledeća tema za dnevnik.
Tamo gde se narod više plaši policije nego kriminalaca, problem ne može biti samo u kriminalu. Problem je u sistemu.
Još uvek nema komentara.