Dijana Hrkalović nikada nije bila samo bivša državna sekretarka MUP-a. Ona je jedan od prvih primera šta se dogodi kada ljudi iz vrha policije, oni koji bi trebalo da štite zakon, završe pred sudom zbog sumnji da su upravo zakon savijali, prilagođavali, preskakali ili zaključavali u fioku.
Podsetimo, Apelacija je ukinula prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu kojom je Dijana Hrkalović osuđena na 16 meseci zatvora zbog trgovine uticajem, a Dejan Milenković oslobođen optužbe za zloupotrebu službenog položaja.
U ponovljenom postupku pred Specijalnim sudom Hrkalović negira krivicu. Optužena je da je, koristeći položaj u MUP-u, sa saradnicima kočila istrage i procesuiranje kriminalaca. Optuženi su i Dejan Milenković, bivši načelnik Službe za specijalne istražne metode, dok je Milorad Šušnjić pravosnažno osuđen na četiri godine zatvora.
Čitavo ovo suđenje je ogledalo sistema u kome se godinama mešaju policija, politika, kriminal, tabloidi, tajne mere, nestali dokazi i naknadna pamćenja svedoka. Država najpre proizvodi moćnike, zatim ih se javno odriče, pa na kraju pred sudom često ostane samo pitanje ko je kome šta rekao, ko je šta zaboravio i ko je baš tada izgubio signal.
Hrkalović se u MUP-u našla kao kadar blizak tadašnjem ministru Nebojši Stefanoviću. U javnosti je predstavljana kao lice borbe protiv kriminala, da bi kasnije postala lice sumnji u kriminalizaciju policije. KRIK piše da je bila jedna od najmoćnijih osoba u MUP-u i da je period njenog uticaja obeležen jačanjem kriminalnih grupa, mafijaškim ubistvima i vezama dela policije sa klanovima.
Optužnica je, međutim, mnogo uža od javnih sumnji koje su godinama kružile. Tereti se za uticaj na istragu “ubistva na šinama”, za navodno prikrivanje dela prisluškivanog razgovora advokata Dragoslava Miše Ognjanovića i za slučaj Darka Eleza, odnosno navodnu fiktivnu obradu koja je, prema tužilaštvu, trebalo da ga zaštiti od ozbiljnije istrage.
Najnovija svedočenja dodatno komplikuju sliku. Svedok Dragoslav Damjanović, bivši član policijske Radne grupe koja je ispitivala delovanje navijačkih grupa, tvrdi je da je ceo snimak razgovora Ognjanovića dostavljen tužilaštvu i da od njega niko nije tražio brisanje. Istovremeno je izneo tvrdnje o mogućem saučesniku u ubistvu Ognjanovića, Strahinji Markoviću, koji je navodno želeo status svedoka-saradnika, ali se sastanak sa tužiocem nije dogodio. Damjanović tvrdi i da su pojedini policijski funkcioneri sprečavali operativni rad na slučaju. Tužilac je, s druge strane, osporio većinu njegovih navoda.
Ako je advokat Ognjanović bio pod merama u vreme ubistva, ako su postojala saznanja o saučesniku, ako su se informacije gubile između policije i tužilaštva, onda pitanje nije samo ko je kriv, nego ko je sve znao.
Selektivne i istraga i pravda
Posebno je opasno što se u ovakvim predmetima pravda često pojavljuje selektivno. Javno tužilaštvo za organizovani kriminal samo je saopštilo da je trpelo pritiske u predmetima “Dijana Hrkalović”, “Jovanjica”, “Šarić” i “Ćuruvija”, kao i u novijim slučajevima “Nadstrešnica” i “Generalštab”.
Hrkalović nije usamljeni slučaj. Poslednjih godina hapšeni su ili optuživani visoki policijski funkcioneri: Dejan Milenković, Milorad Šušnjić, Goran Papić, Slobodan Malešić, a najnovije i Veselin Milić, bivši načelnik beogradske policije. Milić je treći načelnik policijske uprave uhapšen poslednjih godina, dok su među ljudima iz vrha policije ranije hapšeni i Hrkalović i Papić.
Slučaj Milić posebno podseća na već viđeni scenario. Najpre šok, zatim politička izjava, pa ublažavanje tona. Mediji ukazuju i na dve različite Vučićeve izjave o Miliću u svega par dana. Od oštrog distanciranja do opreznijeg objašnjenja da nema osnova sumnje za najteže delo, već za prikrivanje ili nešto slično.
Tako funkcioniše naša institucionalna meteorologija: prvo grmi, onda se razvedri, a na kraju padne samo sitna kiša po optužnici.
Najveći problem nije u tome što se policijski funkcioneri hapse, naprotiv. Problem je što se skoro nikada ne dođe do političara. Mediji navode da se u ovim slučajevima pominju veze sa vladajućim funkcionerima, ali da niko od njih nije pozvan da da izjavu, niti je iko od nadređenih podneo ostavku zbog hapšenja visokih policijskih rukovodilaca.
Zato se pitanje jednakosti pred zakonom ne rešava presudom Dijani Hrkalović. Ono počinje tamo gde se optužnice obično završavaju, kod političke odgovornosti.
Ako je Hrkalović bila toliko moćna, ko joj je dao moć? Ako nije bila moćna sama, ko je bio iznad nje? Ako su policijski funkcioneri godinama radili mimo zakona, ko ih je postavljao, štitio, unapređivao i koristio? I zašto se odgovornost uvek zaustavlja na “operativcima”, dok politički vrh ostaje u ulozi iznenađenog posmatrača sopstvene države?
U tome je suština i ovog slučaja. Dijana Hrkalović je možda optužena, ali sistem koji ju je stvorio i dalje svedoči kao nevinašce. Pravda se u Srbiji često ponaša kao lift u državnoj zgradi, ide do određenog sprata, a iznad toga, ne vozi.
Ovo suđenje nije samo sudski proces. To je hronika jedne države u kojoj zakon važi za sve, osim za dežurne moćnike. A ta dežurstva traju taman toliko da tragovi nestanu.
Još uvek nema komentara.