Mogu li društvene mreže da povećaju osećaj usamljenosti? Psiholozi objašnjavaju šta se zaista događa
Imamo stotine prijatelja na društvenim mrežama, stalno smo dostupni i svakodnevno gledamo živote drugih ljudi. Pa zašto se onda ponekad osećamo potpuno sami? Psiholozi upozoravaju da odgovor nije tako jednostavan.
Nikada nismo imali više mogućnosti da budemo povezani sa drugim ljudima. Poruke, fotografije, video-pozivi i društvene mreže omogućavaju nam da ostanemo u kontaktu gotovo sa bilo kim.
Ipak, sve to ne znači da se nužno osećamo manje usamljeno.
Prema istraživanjima koje navodi Američko psihološko udruženje (APA), društvene mreže mogu imati i pozitivne i negativne efekte na naše odnose. Same po sebi nisu ni „dobre“ ni „loše“ , mnogo zavisi od načina na koji ih koristimo.
Možemo biti okruženi ljudima, a ipak usamljeni
Usamljenost nije isto što i fizička samoća.
Čovek može biti sam kod kuće i osećati se potpuno povezano sa drugima, ali može biti i među prijateljima, porodicom ili kolegama i osećati da ga niko zaista ne razume.
APA usamljenost opisuje upravo kroz razliku između socijalne povezanosti koju želimo i one koju doživljavamo. Zato broj prijatelja ili pratilaca nije dovoljan da odredi koliko se neko oseća usamljeno.
Društvene mreže mogu da pomognu
Ovo je deo priče koji se često zaboravlja.
Društvene mreže mogu ljudima omogućiti da ostanu u kontaktu sa porodicom i prijateljima koji žive daleko, da pronađu ljude sa sličnim interesovanjima i da dobiju podršku kada im je potrebna.
APA navodi istraživanja koja pokazuju da određeni oblici digitalne komunikacije mogu biti povezani sa nižim nivoom usamljenosti, posebno kada tehnologija dopunjuje stvarne odnose.
Drugim rečima, nije isto da li preko telefona razgovarate sa prijateljem koji živi u drugom gradu ili satima pasivno gledate tuđe objave.
Kada društvene mreže mogu da pogoršaju problem?
Jedan od problema nastaje kada internet počne da zamenjuje, umesto da dopunjuje stvarne odnose.
Ako osoba već ima osećaj usamljenosti, može sve više vremena provoditi na društvenim mrežama pokušavajući da taj osećaj ublaži.
Paradoks je u tome što kratkotrajni osećaj povezanosti ne mora da reši osnovni problem.
Starija istraživanja koja navodi APA pokazala su upravo takav obrazac: ljudi koji su već usamljeni mogu intenzivnije koristiti društvene mreže kako bi se izborili sa usamljenošću, ali njihova hronična usamljenost zbog toga ne mora nestati.
Nije važna samo količina vremena
Često čujemo da je „previše vremena na telefonu“ glavni problem. Međutim, psiholozi upozoravaju da je važno šta radimo na društvenim mrežama.
Da li razgovaramo sa bliskim prijateljem? Da li učestvujemo u zajednici? Ili samo gledamo tuđe fotografije, čitamo komentare i upoređujemo svoj život sa životima drugih?
APA navodi da istraživanja ukazuju na veoma složenu vezu između društvenih mreža i psihološkog blagostanja. Neki ljudi mogu imati koristi od korišćenja društvenih mreža, dok kod drugih one mogu biti povezane sa lošijim ishodima.
Zašto nam tuđi „savršeni životi“ mogu smetati?
Na društvenim mrežama uglavnom ne gledamo nečiji život u celini. Gledamo odabrane trenutke.
Putovanja, večere, izlaske, uspehe, srećne veze i fotografije sa odmora.
Ako sopstveni život upoređujemo sa tuđim najboljim trenucima, lako možemo dobiti utisak da svi drugi žive bolje od nas.
Tada društvena mreža, umesto osećaja pripadanja, može proizvesti osećaj da smo izostavljeni iz života drugih ljudi.
Jedno istraživanje pokazalo je zanimljiv rezultat
APA navodi eksperiment u kojem je 230 mladih odraslih osoba bilo podeljeno tako da jedna grupa ograniči korišćenje društvenih mreža na 30 minuta dnevno tokom dve nedelje.
Grupa koja je ograničila korišćenje prijavila je manje usamljenosti, anksioznosti, depresije i straha od propuštanja (FOMO), uz više pozitivnog raspoloženja, u poređenju sa grupom bez tog ograničenja.
To, međutim, ne znači da će svako ko smanji korišćenje društvenih mreža automatski postati srećniji.
Dakle, da li nas društvene mreže čine usamljenima?
Ne postoji jednostavan odgovor.
APA navodi da su istraživanja pronašla veze između korišćenja društvenih mreža i usamljenosti, ali sama povezanost ne dokazuje da društvene mreže uzrokuju usamljenost. Moguće je i obrnuto, da se ljudi koji su već usamljeni češće okreću društvenim mrežama pokušavajući da pronađu kontakt i podršku.
Najvažnije pitanje zato nije:
„Koliko vremena provodimo na društvenim mrežama?“ Već: „Kako se osećamo nakon što ih koristimo?“
Ako nas razgovor sa prijateljem učini povezanijim, tehnologija nam pomaže. Ako sat vremena skrolovanja ostavi osećaj praznine, zavisti ili još veće usamljenosti, možda je vreme da napravimo pauzu.
Jer problem možda nije u tome što smo povezani preko ekrana.
Problem nastaje kada nam virtuelna povezanost postane zamena za onu koja nam je potrebna u stvarnom životu.
Još uvek nema komentara.