U 15. veku, dok se Osmansko carstvo širilo kao požar, a hrišćanski svet očajnički tražio poslednje saveznike, Srbija je živela svoju poslednju i najdramatičniju epizodu. Nije to bila samo priča o despotu Đurđu Brankoviću, bogatašu i vlasniku rudnika Novo Brdo i graditelju Smedereva. Bila je to porodična saga puna izdaja, oslepljivanja, žrtvovanih kćeri i prokletstava…Više nego što bi danas izdržao i najhrabriji scenario „Igre prestola“. A u centru te drame stajala je jedna žena: Irina Kantakuzin, u narodu poznata kao Prokleta Jerina.
Irina je došla iz Vizantije. Obrazovana, ambiciozna, visokog roda. Udala se za Đurđa, koji je postao despot posle smrti svog ujaka Despota Stefana Lazarevića, i postala prva dama u trenutku kada je srpska država bila stisnuta između sultana i ugarskog kralja. Istorija je beleži kao pragmatičnu suprugu koja je pomagala mužu da preživi. Narodno predanje od nje je napravilo vešticu. Neko je morao da plati račun. Jer tako se radi. Kad sistem propada, najlakše je naći strankinju u suknji i pripisati joj sve grehe države u sunovratu.
Epski horor – gradnja Smedereva
Kada je pao Beograd učestvovala je u planiranju i izgradnji Smedereva. Moralo se brzo graditi pa je podignut ceo narod da ubrza iscrpljujuće radove. Sagrađena je prestonica Srbije i grad-simbol otpora. Narod je od gradnje Smedereva stvorio epski horor.
Predanje kaže da je Jerina terala seljake da grade Smederevo danonoćno, mešajući malter sa jajima i krvlju. Radnici su umirali na gradilištu, hiljade njih. Bacala je ljubavnike sa kula. Otrovala sestru. Koristila magiju. Zakopala blago koje i danas čuva zmija. Svaka ruševina od Zvornika do Smedereva ima svoju „Jerininu stazu“. Mitski zvuči. Narodu je trebalo opravdanje za poraz.
Srbi znaju kako se to radi. Kosovski poraz su opravdali izmišljenom izdajom njegovog oca Vuka Brankovića…a kasnije je mitologija bila puna “pobeda u ratu i poraza u miru”…
Zašto baš Jerina? Jer je bila strankinja. Jer je bila pametna. Jer je, kad se sve urušavalo, trebalo naći žrtvenog jarca. Isti mehanizam koji će vek kasnije stvoriti Crnu kraljicu Katarinu Mediči. Obema se pripisuje makijavelizam, pre Makijavelija. Zajedničko im je da su bile starnkinje u zemlji muževa: Jerina Vizantijka među Srbima, Katarina Firentinka među Francuzima. Kad stvari krenu loše (a u 15. i 16. veku su uvek išle loše), kriv je „onaj strani uticaj“. I danas, se kad krenu kola nizbrdo, spominje taj “strani uticaj”. Bar u Srbiji.
Muškarci gube i oni su tragični vladari. Žene koje preuzmu uzde postaju veštice. To je pravilo starije od Smedereva. Neko mora da plati cenu poraza.
Kao da istorija nije već bila dovoljno crna, pa joj je trebala narodna fantazija sa jajima u malteru.
Dvostruko slepilo i sekunde koje su krojile istoriju
Najmračniji deo tadašnje istorije nije se odigrao u Srbiji. Odigrao se u Jedrenu. Đurađ je poslao ćerku Maru u harem turskog sultana Murata II. Sa njom su krenula i braća, Grgur i Stefan. Kao zalog mira. Ali, 1441. sultan je posumnjao u njihovu lojalnost. Kazna: oslepljivanje usijanim gvožđem. Mara je pala na kolena. Murat se pokajao. Poslao glasnika sa pomilovanjem. Glasnik je zakasnio. Ili je dželat namerno požurio. Braća su oslepljena u trenutku kada je konjanik ulazio u dvorište.
Istorija i danas ćuti ko je zaista hteo da Brankovići ostanu bez naslednika sa vidom. Slep čovek nije mogao na presto. Da li je to bila zavera u Jedrenu ili naručena sabotaža iz Srbije? Pitanje je otvoreno. Odgovor nije važan. Važno je da je neko uvek spreman da plati cenu.
Sveti Stefan Slepi
Stefan je, uprkos svemu, nakratko postao despot 1458–1459. Zemlju nije mogao da spasi. Umro je u siromaštvu, u izgnanstvu. A onda je počeo treći čin kad predanja ispisuju svoju isrtoriju. Telo netaknuto. Nebeska svetlost nad grobom. Svetitelj. Mošti su bežale pred Turcima. Kada 1716. Osmanlije pale Krušedol u pepelu je ostalo samo jedno stopalo. I danas se čuva. Kao da je istorija odlučila da bar nešto ostane čisto.
Porodica Branković u narodnom sećanju nosi žig izdajstva iz kosovskog mita. Netačno, ali zgodan alibi.
Istina je da su bili jedna od najbogatijih i najobrazovanijih porodica Evrope svog vremena. Njihov pad nije bio vojni. Bila je serija porodičnih drama. Bratoubistva, oslepljivanja, žrtvovane kćeri, potraga za spasenjem dok se sve ruši.
Više od balkanske “Igre prestola”
Đurađ je umro 1456-te, tri godine pre pada Srbije. Sinovi su se posvađali, Jerina je, po nekim pričama, otrovana. Porodični biznis. Nije bilo epskog kraja sa sabljom u ruci. Bilo je to tiho gašenje jedne države koja je pokušala da preživi u nemogućim okolnostima. Ali narod voli mitove. Lakše je proklinjati „Prokletu Jerinu“ nego priznati da je tadašnju Srbiju niko nije mogao da spasi.
Đurađ nije bio genije koji je mogao da pobedi vreme. Jerina nije bila veštica. Bila je žena koja je pokušala da upravlja haosom u dobu kada su muškarci mislili da im je to isključivo pravo. I zato legende o njoj žive. Jer lakše je verovati u prokletu damu koja meša malter sa krvlju nego priznati da ni bogatstvo ni diplomatija nisu bili dovoljni.
Između zidina Smedereva mešaju se odjeci istorije i legendi. O despotu koji je gradio carstvo na ivici propasti. I o ženi na čijim je leđima istorija odlučila da sruši dinastiju.
Jer kad imperija pada, uvek je najlakše uperiti prst u ambicioznu ženu i proglasiti je vešticom. To je pravilo koje se nikad ne menja.
Još uvek nema komentara.