Zdravstvo Srbije po Lončaru nikad bolje, a u stvari – plati ili čekaj i uzdaj se u sudbinu
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da država godišnje izdvaja 5,2 milijarde evra za zdravstvo, da je samo u Klinički centar Srbije uloženo 350 miliona i da je izdvajanje za retke bolesti 94 puta veće nego pre 12 godina. Ministar Lončar ide i dalje i tvrdi kako zdravstvo nije nikad bilo bolje, čak je i među najboljim u Evropi. Brojke zvuče impresivno, naročito kada se izgovaraju pred kamerama, u hodniku nove bolnice i pored tek raspakovane opreme.
A onda se kamere ugase, a pacijent pokuša da se leči.
E, tad kreće druga priča, ona u kojoj se na pregled specijaliste čeka mesecima, na operaciju kuka ili kolena godinama, a do termina se neretko dolazi preko veze, upornosti ili privatne ordinacije. Bolest, međutim, nema razumevanja za „nema termina“ i čuveno „zovite početkom sledećeg meseca“.
Država kupuje magnetne rezonance, skenere i drugu savremenu opremu, ali aparat sam ne postavlja dijagnozu. Potrebni su radiolozi, tehničari i ljudi koji umeju da snimak stručno protumače. A upravo radiolozi, anesteziolozi, pedijatri, medicinske sestre i tehničari spadaju među kadrove kojih najviše nedostaje. Procenjuje se da zdravstvenom sistemu fali najmanje hiljadu radnika, dok konkursi u pojedinim ustanovama ostaju bez kandidata.
Zato imamo magnet, ali nemamo termin. Imamo operacionu salu, ali nema dovoljno osoblja. Imamo zgradu, ali pacijent i dalje sedi u hodniku. Imamo sve za televiziju, a premalo za lečenje.
Liste čekanja su posebna priča. Istraživanje CINS-a pokazuje da se na ortopedske operacije čeka godinama zbog manjka sala, specijalista i srednjeg medicinskog kadra. Početkom ove godine gotovo 4.000 pacijenata za samo nekoliko dana nestalo je sa pojedinih lista za operacije kuka i kolena, bez jasnog objašnjenja šta se sa tim ljudima dogodilo. Lista se, dakle, može skratiti i bez operacije, dovoljno je skratiti spisak.
Ni domovi zdravlja i bolnice van nekoliko velikih centara ne liče na zdravstveni preporod koji vlast reklamira. Previše je ustanova sa oronulim zidovima, dotrajalim toaletima, prepunim čekaonicama i hodnicima nedostojnim bolesnog čoveka. Obnovljena fasada jedne klinike ne može da sakrije desetine zapuštenih ambulanti po Srbiji.
Onda dolazimo do najveće propagandne prevare – „besplatnog zdravstva“.
Zdravstvo nije besplatno. Zaposleni ga decenijama finansiraju doprinosima, a zatim ponovo plaćaju lekove, participacije, laboratoriju, ultrazvuk, magnetnu rezonancu ili pregled privatnog specijaliste kada državni sistem ne može da ih primi na vreme. Građani Srbije iz svog džepa za zdravstvenu zaštitu prosečno izdvajaju oko 664 evra godišnje, što je među najvišim iznosima u regionu.
Vlast se sada hvali „drastičnim pojeftinjenjem“ lekova jer je maksimalno učešće građana u ceni pojedinih medikamenata smanjeno sa 90 na 50 odsto. Ok, ali zašto čovek koji redovno plaća zdravstveno osiguranje ponovo plaća terapiju? Prema podacima koje je izneo profesor Dragan Delić, Srbija godišnje za lekove izdvaja 136 evra po pacijentu, Hrvatska 282, a Slovenija 468 evra.
Ko može, odlazi privatno. Zato privatne ordinacije više nisu luksuz bogatih, već prinudni izlaz za sve koji ne mogu da čekaju. Tamo su zato sve veće gužve, dok pacijent isti pregled praktično plaća dva puta, jednom kroz doprinose, drugi put karticom ili gotovinom.
Istovremeno odlaze i lekari. Procenjuje se da ih samo u Nemačkoj radi najmanje 2.000 iz Srbije. Ne odlaze jedino zbog plate, već zbog uređenijeg sistema, boljih uslova, mogućnosti usavršavanja i zapošljavanja koje manje zavisi od pitanja: „Imaš li nekog svog?“
Poseban birokratski apsurd čeka buduće penzionere. Posle 40 godina rada i plaćanja doprinosa, čovek ostaje bez osiguranja po osnovu zaposlenja, pa od PIO fonda dobija potvrdu sa kojom lično odlazi u RFZO da produži zdravstveno osiguranje na samo dva meseca. Ako rešenje o penziji ne stigne, ponovo ide u PIO po novi papir, pa opet u RFZO. I tako ukrug. Da je ova procedura upravo takva, potvrđuje i zvanično uputstvo PIO fonda. Valjda nisu digitalno pismeni, pa se ne povezuju, šta li?!
Dok država mesecima rešava jedan predmet, bolest ne čeka ni zakonski rok ni pečat.
Na kraju krajeva, nije toliko bitno koliko smo bolnica okrečili, koliko aparata kupili i koliko je milijardi potrošeno. Važno je može li običan čovek, bez veze i dodatnog novca, da stigne do lekara onda kada mu je lekar potreban.
Ako ne može, onda to nije najbolje zdravstvo u istoriji. To je skupa „usluga“ u kojoj privilegovani imaju doktora, imućni privatnika, a ostalima ostaju red, veza i molitva da bolest bude strpljivija od države.
Još uvek nema komentara.