Juče smo u „Ćacilendu“ snimili četrdeset pet minuta izvornog materijala. Za program smo izvukli četiri. Ali onih preostalih četrdeset jedan minut, onaj „višak“ koji ne staje u vesti, proganja me već dvadeset četiri sata. Ne progone me samo slike, mada je slika tužna: ograđen park koji je nekada pripadao deci Starog grada, đubre, razvaljeni Toi-Toi toaleti i ograde namazane tovatnom mašću. Progone me ljudi koji su unutra.
Gledam ta sumorna lica na smetlištu države i, dok ih snimam, neprestano vidim njihove „duhove“ iz paralelnog univerzuma. Vidim ko su mogli biti da je ova zemlja bila samo malo humanija.
Nauka nikada nije dokazala da se zlo rađa. Ja, nenaučnica, poučena sopstvenim ožiljcima, oduvek promovišem teoriju da su oni koji čine loše drugima i sami prošli kroz vrata pakla. To nije opravdanje, zlo je zlo i svako je za njega odgovoran, ali šta se dešava kada čovek ne zna za bolje? Šta kada nemaš mehanizme da prepoznaš ispravno, jer ti ih niko nikada nije pokazao? Ko je onda odgovoran pred sudom morala?
Ispred mene stoji mladić. Trideset minuta mi ponavlja naučen tekst, stranačku mantru koja zvuči kao pokvarena ploča. Prvih par minuta pokušavam da dobijem odgovor, a onda shvatam da radim ono što ne želim – prepucavam se sa mladićem koji čvrsto veruje u ono što priča. Dok on priča, moja ljutnja polako tinja i pretvara se u tešku, olovnu tugu.
Posmatram ga i pitam se: ko ga je povredio? Ko mu je objasnio da je pogrešno zapravo ispravno? Iz bujice naučenih fraza, izolujem jedan deo koji zvuči kao iskrena bol: „Niko sa nama nije hteo da razgovara… i onda su nas napali, a mi nismo ništa loše radili…“
Pominje Republiku Srpsku. Shvatam da je rodom odande. Pre dvadesetak godina, kada je on bio nevina beba, tamo je bio užas. Pitam se kako je bilo njegovim roditeljima. Da li su oni znali bolje? Da li bi on danas sedeo na toj klupi da je bilo funkcionalnog školstva, socijalne zaštite, sistema koji pomaže i neguje sve građane jednako?
U ovom svetu, on je „bot“, oklopnik sistema, vojnik besmisla. U nekom paralelnom univerzumu, u kojem nas nisu ščepale decenije užasa, taj isti momak bi možda danas u tom istom parku sedeo sa nekom slatkom devojkom. Možda bi igrali „Džengu“ u skidanje, ili neku drugu zezanciju primerenu njegovim godinama. Možda bi on bio onaj momak koji ustaje starijima da ustupe klupu, jer zna da na nju svi imamo pravo. Možda bi tek počeo da radi u nekoj velikoj firmi, srećan što se dokazuje šefovima, dok je jedini problem koji ga muči to što ne sme da pozove koleginicu na dejt.
Zatim gledam one starije ljude u perjanim jaknama, neugledne i umorne od pukog preživljavanja. U ovom svetu, oni su stražari sopstvene propasti. U onom drugom, paralelnom, ti isti ljudi sede na čistim klupama, lepo obučeni, sa mirisom kafe i sendvičem u torbi. Glavna tema im je gde su im unuci otišli na more i u koju banju da uplate termin. Izgledaju dostojanstveno, jer im sistem nije pojeo dostojanstvo pre nego što su stigli do penzije.
Pitam se šta bih ja danas bila da život od samog starta nije postavio izazove. U tom paralelnom univerzumu, možda danas ne bih snimala smetlište i razvaljene toalete. Možda bih baš u tom parku, koji miriše na pokošenu travu a ne na deponiju, radila intervju sa nekim glumcem koji se upravo vratio iz Holivuda. Bili bismo nasmejani, ponosni na grad koji nas čuva, dok na drugim klupama sede i taj momak sa društvom i ti stariji ljudi. Svi nasmejani.
Ne znam zašto sam ovo stavila na papir. Možda zato što me boli. Možda zato što prepoznajem deo sopstvene polomljenosti, pa imam to bizarno razumevanje za tuđu. U tom klincu vidim svu decu ovog sveta čije su sudbine i karaktere formirali užasni moćnici.
Odlazim iz „Ćacilenda“ i nosim taj bol u stomaku. Najtužnije od svega je što u tom ograđenom mraku niko ne vidi da smo i ‘oni’ i ‘mi’ zapravo samo nerođena deca onog boljeg sveta, u kom smo imali pravo da ostanemo neokrnjeni.
Još uvek nema komentara.